Дело

ПЕСНИК ггт (и з „П л а м е н о в А“) Т^) Ј ј арода срце великог сам ја ! У моје грудн стичу се боли, стичу се ваји, врисци, ваиаји, што милијуни тужних робова уз страшап звскет тешкпх окова, устајућ', лежућ’, у раду иадајућ’, у небо шаљу. Немо их небо натраг одбија, а ја их иримам у прса широка, ја, несннк, савест људства, срце Србињства ; у мору таме, у мору очаја зажишем нади моћну буктињу, силним joj дахом дајем махове, нек пламом гори, крвавнм сјајем нек небо озорп, да робови кроз таму влде пуг, да снагу им у срца улијем као морнару светлиља кула када се лађа морем расула, кад бесне вали, водене горе, п бацају га у морске поноре,