Дело

24 Д Е Л 0 а небо мумла из густе ноћн и бог му шаље место помоћи у гпеву свом муњу и гром. Пу морнар плови на дасци слабачкој ; нек сикће вихор, к'о љута змија, нек небо пуца, нек беене вали, са куле пламен кроз таму сија, он верује — и стић’ ће обали. Пламен сам ја на зубљи слободе ! Храни ме вера у братства дане, у сунчев вечно победнн сјај, у човечанства будући мај. Доћи ће он, тај дивнн мај ! Ја видим га кроз таму вековску к’о благу светлост топла пролећа, тај светли данак вечно убавн, те исиуњене снове љубави, слободе снове. Са душа људских умнче мрак, у неврат носећ’ муке, окове, иросветни јарки победио зрак, н свршава се чудо велико, и слепи виде и прошлости се тиранске стиде, са које преци беху им славнп, и млађој браћи пружају руке ; ја чујем звуке : Људи су GpaKa, људи су равни !