Дело

38 д ii Л 6 не поменуше знања као чињеннце, које нзазивају једнакост и братство, већ се на иротив ова знања унотребшне на то. да се сви брижљиво ранжирају и нумеришу — на ниже и на више. На нослетку беху раздана свих триста и деветнаест сведочанстава. Ректор осуши своје чело u награди се сам једним лотом бурмута у свакој ноздрви. По том ноче своју велику беседу и управи прво своје опроштајне речи на магуранте, четири дугачка, суха младића у четири дугачка канута, који су изгледалн као да су екројени од једне црне круте чохе. Ако се дрво познаје по својем илоду, морало се свакако чннити ненгго чудновато, нгго овај велики апарат са многим и пренуњеним разредима није издао високом универзитету више него ли ова четири угледна нримерка. Али пут к Парнасу дуг јеитежак, многи уз пут отпадају: они, који дођу до мете, нредстављаЈу збиља екстракт спаге. Ректор изрече жељу, да ова четири угледна примерка служе на част школи, а пре свега да је рад да их замолп. да сачувају детињску душу и детињску веру, што су стекли у школи. За гим је развијао појам о школи н изабра као поглавну тачку првобитно значење речи: „Школа било је нме за слободно место, где омладина, још недирнута од брига животних —“ „Наопако прекрасно слободно месго!“ промумла Мортен Крузе и гурну Аврама. Овај се пак не мицаше ; бојао се, могао би ко иомислити, да немирно седи. Аврам је само мислио на то, како је постао други у разреду ; толико се још никада шпе испео; а међу тим говорпо је ректор о томе, како је школа припрема за живот, а како је пре свега образовање нравствености „Ова,ј израз“, наставп он, „који је код наших сгарих учитеља, Грка и Римљана, значио највишс и најплемеиитије у васпитању, само је слаб израз за крајњу мету образовања, која треба да нам је пред очима. Јер над нама снја сунце огкровења: нама се не појављује само кроз магле земаљскога живота више бнће с оне стране овога живота, већ нам је створен изглед — јасан, слободан и диван — на небеску домовнну. Наша омладина има да се образује не само за грађане, не само за људе, већ нре свега за хришћане. Светлошћу вере Треба да се осветли знање ; њене истине треба све да имаЈу у верн свој Ночетак, своје значење, своју сврху.“ Малишани су готово подлегли под дремежом, топлотом и дугачком беседом, која је бнла исто тако досадна као црквена ироповед. Летње Сунце сјало је кроз танке плаве завесе, тако да је самртничка сенка иаДала на Црну групу наставника, који су се били екупили десно од катедре. Бодљикаво прасе сиавало је стојећи — у школи се говорило, да Он то уме, — BiiiiJii учитељ Абел посматрао је лорњетом госпође, ад* Јункт Бојшнг био се повукао са свнм у кут и улучн прилику, да сече једно перо, слепић је стајао занет у мислима ирп беседи ректоровој.