Дело

11

X А Ј Д у К С Т А II К 0 њему ова мисао, али је он сам одбијао и нритушкивао. II што је он љу виње гушио, тим јаче је она избијала, јуришала на његово срце, и борила се с њим по читаве дане и ноћи . . . Ту беше детињство, и пажња, и њубав њихових родитења, и оне слатке и миле усномене. II. . . страшно се бсше решити на тај корак, тим страшније, што Лазар до сад не чу слична примера . . . Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто, што му једнако његова црна мисао шапуће ; сад му се учинн : да је у праву да тако уради ! . . . И шта га се тиче Станко ! . . . И ко је тај Станко ? . . . Он да је друг, пријатељ, да је прави јаран — он то никад не би учинио ! . . . Зар би прави јаран пркосио онако, као он њему јутрос: «1аране, ти си девер; тако смо рекли”!... И ускипе му бујна, млађана крв.. . — Није девер ! — рикну он. — Није девер, него погани џелат ! . . . То ћу ја теби бити ! . . . Осецаћу комаде меса, са тела твога, па и’ онако, ((живеи, јести ! . . . Да си највећа сила, мени ниси ништа ! . . . Ја ћу те срушити . . . смождити ! . . . И не знајући шта ради, он скиде капу па опучи корачати. Топло Илпнско сунце пробијаше кроз густо лишће, а његови светли зраци падаху овде онде по земљи. Он je горео и без сунчеве топлоте. Јед и мука подложише ватру у грудма његовим, а та вагра сагори све што је било лепо и племенито у тим грудма . . . Дуго је лутао. Нит’ је осећао глади ни жеђи. Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим. Станко је већ био ту с Јелицом. Он се топио од милина... Рај прави човека анђелом. II Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео . . . Да си му шта заискао, дао би ! Да си кога грдио — он би га бранио ! Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема! .. . Да си му казао : да нско мисли о убијству, он би те гледао зачуђено, с неверицом ; питао би те : зар има људи, који хоће намерно да убпју човека ?. . . Младеж заметнула игру, одскачу један другом. Лазар се упути Станку.