Дело

12 Д Е Л 0 — Стан’-де, Лазо ! — рече Станко Јуришић. Одскочи Шокчанићу,тако ти крсног имена ! . . . Побесне лепо од ијордана”: што нема никог да му одскочи ! . . . — Не могу! — рече Лазар. — Зар нема ко други ? .. — Звао сам имењака, ал он тамо, с Јелицом .... Лазар се намрштн. Поћута мало двоумећи. па рече: — Добро ! . . . Да му одскочим. . . И приђе метн, ма’ну два три пут рукама и прескочи белегу. — А ! . . . Перо ! . . заграја момчаднја — Дед' јако ! . . Пера надскочи Лазару Лазар скочи и доскочи му. Пера скочи опет на белегу. Отпоче надметање . . . Али на брзо убарабарпше. Један другом не могаше одскочити . . . Сви стали н гледе. II девојке дођоше ; чак и Станка пренуше из његовог раја . . . — Не мо ш, Перо, не мо ш ! . . . виче Јурншић. — Не може ни он даље ! — велп Пера поноснто. — А ви не можете нн донде! — Па и много је ! — рекоше некп. — «Из места” ’нолико скочити : — то је „слбта” ! — Да.ке не може нико ! — рече Лазар. — Скачем стопу више ! — викну Станко Алексић. — Мањ ти ? — повика момчадија. Лазару пнснуше оба ува — Да впдимо ! — викпуше девојке. Станко приђе н стаде на мету. Ма ну два пут рукама. иа„ као на крплима. иодиже се и одскочп стопу впше. — Аих ! . . зачу се узвпк. Све живо погледа у Станка с некпм пошговањем ; Јелица га је гледала исиод ока, али тако. да Лазару— који го смотрн набрекнуше жнле но челу н слсгшм очпма. — Склоии се! — викну он — Аха ! . . . Чек сад Лазара ! — впкну младеж склањајући се. Лазар npnlje мети Све стало. не днше . . . Лазор скочн на белегу. — То вредн ! . . . Дед сад, Станко ! . . .