Дело

X А Л Д У К С Т А Н К 0 13 Станко беше ведар као пролетњи данак. Он се насмешп па рече : — Могу још стопу ! . . . Лак сам ка’ тнца ! . . . II, без икаква наирезања. одскочп белегу за читаву стопу. Лазару смрче пред очнма .. . Он напреже сву сиагу, али не мбже нн доскочитп. Скочи два пут у место, али трећи нут ударм назад — Остав’ се, Лазаре, не можеш ! — повика момчадпја. — Ово није (<чистои скочено Он је прекорачио мету ! рече злобно. — Нисам, јаране! — рече Станко. — Јеси ! . . . Јеси ! . . . — Ннсам ! . . . А да се баш увериш : још ћу стопу скочи ги! — Батали ! — рече Лазар. — Браћо ! . . . Не дајте ми лагатн ! . . . Скачем још стопу! — викну Станко. — Е, чекај ! — рече Лазар. Па приђе белези. Одмерн једну стопу, нзвадп нож из цагрнја, положи му тилуће на земљу а оштрицу окрете горе. — Скачн ! — рече, одступајући од белеге, а очи му сипаху паклену мржњу .. . Момчадија се умеша : — Нећемо тако ! — повикаше са свнју страна. — Ја 'оћу! .. . рече Станко сигурним гласом и приђе мети. — Пазите, јесам ли на мети ? . . . Све живо застаде. Јелица, као да je прозрела Лазареву намеру, иребледе као смрт.... Станко се хнтну и прескочи нож .. Гракнуше са свију страна као да добише нов живот... Све живо скочи око Станка. Он прво погледа Јелнцу, којој се лагано враћаше руменпло на лице... У њеним очима виде он велику радост, а та хчу je радост вредила више од свију похвала... Лазар му приђе. Уске стискао а оне играју; хтео би да се насмеши, а очи му севају... — Одскочио си, али да се порвемо! — рсчеон. — Ја н тп? ! — пита Станко зачуђенц, јер се њпх двојица никад не рваше. — Ја и тп!