Дело

0 Т А Ц Помисао да ће видети своје једино дете и то у добру и благу необично га је зарадовала. Кад с пролећа потеку воде и снегови низ планину, он гледа у сунце, које се, црвено, из облака помаља, притеже опуту на опанку и мишљу лети у давнину те се присећа лика свога Јеврема. — Кад се у подне кичма уштави, те га од посла изнурена зно.ј пробије кроз кошуљут на леђима и ио рукавима, а с плаве пучине прижиже сунце, па ти по малаксалу грању изгледа да и земља дахКе од умора, он падне под широку липу или раст, раздрљи груди, око образа му лахори пријатна ладовина — тада му се у машти јавља слика његова сина и он га гледа, како се спрема да иде ут гору за дрва, како плете вршку за рибу, како реже лику за копгар. — Л кад се разбију јесење магле у дољи и растуре облаци пгго крију сиви нростор, он се понне на врх Копаоника п гледа у мртву даљину света — тамо, тамо, у оној страни, камо ветар кишу носи, кад се облак од горе одкачи, далеко, Бог те пита колико далеко, живи његов син Леврем; образ муг бразди топла суза из цростих очију и мисао му' блуди за погледом. Лаки Боже, да ли је њему добро у свету н шта лн он сад тамо ради? (Јнегови п вејавиие затрпају пу'те н домове, висом брише олуј, странама стану да вију вуци, он се, самохран, шћућутри крај огњншта п кроз ])упицуг на прозору од хартије гледа ут замагљени празан простор.