Дело

*iv *iv Свећеник лепоте и .вубавн мнле, А надахнут дахом божанствене спле, Жртвенику њихном ја приносим даре И дижем им свуда цркве и олтаре. У грудима мојим жртвеник је свети, А у даху среће кад са љега лети, Те у поклоника миљем пуни груди II одану веру у срцима буди Веру у спасење, крај иозива сгзета. Крај које се душа прерађа и цвета; Крај које је жнвот и виђен и мио Па ко не би њеиим поклоником био? . . Чувам огањ свети, што у срцу гори, Хвалим Провиђење што ме жрецом створи Најлепшег олтара најмилије вере. Којој нема краја. којој нема мере ! у. ј. РдАВИТх.