Дело

0 Т А Д 31 — Како главно место ! ? И старац узс причати, зашта је дошао и кака га невоља гони. Питао је дессторицу, иедесеторо њих за свога сина Јеврема Перишића, из Тиоче и за главно месго, где он служи. и сваки му рече : не знам ! Један се само нрисети да ће то главно место бити савски крај, па га упути да иде на Саву, поред .једне велике цркве. II он је дуго тражио некога Саву, поред воде и ■близу велике цркве Живот се пробудио, дан у велико измакао. Сиђе низ степенице у доњу варош Тамо грдна вода — нека река, а по њој пливају читави двори Рекоше му : тује Сава. Али Саве. Јеврема његовог и главног места ни ту нема. Луташе дуго улицама завирују!ш по дућанима и гледајући за људима. Из ненада заигра осмех на лицу, учини му се од једног човека Јеврем. Он је! Потрча за њим и готово га стиже — Јевреме . . . сине .. . Овај се и не оеврну. Преварио се — препознао га је. А куд и да га позна : једанаест година како је тумарнуо у свет. Поће за другим: — то је! — Јевреме . . . Човек замаче у неку капију. Јест. он је, он ! Отац наже -за њим. Унутра га дочека једна жена. — Шга тражиш ! — Ама овде замаче, баш, чини ми се, мој снн. Јеврем. Какав Јеврем ? — Мој син Жена га сумњиво погледа. j — Чисти, док си још читав. — Ама, богме, мој Јеврем. На поље ! Дан одавно превално подне ; старац ништа неједе, ништа не пије, само лута кроз сокаке и тражи сина. Снага га оставила, ноге клонуле. Свет ври испред њега; он се наслони уз зид од куће и гледаше у свакога што мине поред њега, неће ли наићи на сина. Прође које млађе лицс, а он се сав згране: •он је? — Није! Пде даљс. Претрну : — Јеврем ? Погледа боље — није он