Дело

32 Д Е Л 0

Нађе се у једној пустој улипи. Већ почело да се сумрачује. Огледа лево и десно — улица пуста. Прозвр.јаше нека кола, па опет мир. Зави му се нешто око душе, а баш у самим очима осети штрецање, срце му стеже, стеже. На једном уви га нека сумаглица н сузе линуше низ образ — Јевреме, сине, где си, за Бога ? Још мало па ето опет ноћи и он ће по нова да лута, док нађе себи преноћнште. Ео зна, где је она меана, у којој су га синоћ примили ! — Јевреме, сине, казуј се, где си ? Прође госпођа и погледа га с презрењем п више за себе' проговори : — Кака ли је ово луда ! Свет тече к’о река : нико не види јаде његове ; нико не обраћа пажње на његову тугу; нико не види у оном простом погледу безимено очајање и жељу родитеља, који тражи да позна и види своју кап крви у овом мору. Лампе се опет заждише. Може бити овде је — и завири у једну радњу. Па тек из небуха, пуче мисао у њему : — па пгга ће он мени ! Нашго ми! Што га тражим! Шта ми треба он ? Шта ћу ја за њим, кад ме он и не памти внше ! — Иа, може бит’, он и није у овој касаби, него је у другом ком месту на раду. Ама трговац и кириције рекли су да је Јеврем у Београду. Па што да га. и ја не видим ? — М жда су они лагали? — А што да лажу? Нису они лагали . . . ()н је ту, ту, ту је он — мора га наћи. Замаче у мрак — прогута га ноћ. Нашао је и полицију, али спна није. Можда Ее овн знати где је ; у селу власт зна свакога у прсте. Иријавише га писару. Каза старап све лепо за што је дошао и кога тражи ; каза пме свога снна, алп му занимање не зна. Вади на ајлуку, на главном мссту, и добро му је, толико је само знао рећи. Нретурали су спискове — његово име ннсу нашли. Нема га, чичо, рекоше му. Iio зна где је твој син ! ?