Дело

34 Д Е Л 0 странама лежи варош. И та страшна авет појела је његовога сина . . . Оне беле сјајне светиљке пробивају кроз помрчину и светлост пала по ениским облацима, па све небо изгледа магловито и искидано црним сенима, што се покрећу. С једне стране дугачак низ малених, жутих и црвених жижака и непрестано неко пиштање и тутњава. Ето, ту, у том метежу, живи његов син. И он пошао да нађе кап у мору . . . Бела магловита просторија зјаии из даљине на њ, као кака неман, од које га језа хвата. Ларма, шум, светлост, она згуснута магла и белп облаци, светиљке — све се то стопило у једно и изгледа као ужасна прилика са стотину руку и стотину очију, као неман. што једе и људе и домове... Самохран, осетио крај, па га љубав отиснула из свога завичаја и он потуну у море тражећи сина. Где му је син ? И HecpeijHH родитељ пружи своје малаксале руке према страшној пећини — Јевреме, брајко, где си, сине... где си, кажи се бабу свом... А варош ћути и ноћ ћути . . . Из даљине тутњи нешто и иишти и око њега пусто, хладно иоље и спокојна ноћ. Неко тупо осећање туге, како је могу да осете само људи из народа, туга без израза и без имена стеже му грло и душу : — Где си, сине ? Из даљине пирка хладањ ноћни ветар и доноси неодрећене гласове живота, што се полагано гаси и носи у незнан његове уздахе и несвесни шапат. Низ избраздало лице падају сузе на влажну земљу. — Сине, сине . . . где си ? . . . Јеси ли жив или си умр’о ? Живот се гаси, а ноћ ћути и не одзива се . . . Београд, 1898. ЈА. JIab.