Дело

ОПСЈАДА СЕВАСТОИО.ЂА 41 „Шга значе емрт и муке оваког ништавног црва, као шго сам jar у сравњењу са толпком смрћу н толикнм патњама ?“ Ну, поглед на чпсто небо, сјајно сунце, лен град, отворену цркву и овај војени народ, којп тумара по разним правцнма — брже вам повраћа дух у нриродно стање лакомпслености, снћушних брига и осећања садашњости Иред вас ће можда искрснути из цркве иратња каквог ОФицира, са ружичастим сандуком, музпком п развијеним барјацима ; до вашега уха долетећс можда звуци наљбе са бастпона, но то вас неће навестн на пређашње мисли : пратња ће вам изгледати као лен војнички призор, звуци — лепи војннчки звук, и ви нећете сиојити са тим нризором ни са тнм звуцнма јасну мпсао. нренессну на себе, о мукама и смрти. као што сте чпнпли на иревпјалншту. Прошавши цркву п барикаду, ви улазиге у најживљи део града. С обе страно — натпнси дућански и пивнички. Трговци. жене у капама и повезапама, кицоши ОФицнри, — све вам говорн о сталности духа. самоуверењу, небризи сгановника. Уђиге у пивннцу десно, ако хоћете да чујете разговоре морнара и ОФпцира : гамо се већ сигурно прича о садашњој ноћп, о Фењки, о боју од 24-ог, о томе како дају скуие п лоше котлете и о томе како је убпјен тај и тај друг. — До врага, како је еад код нас рђаво! — говори басом један плав, ћосав морнар ОФнцир са везенпм пасом. — Где код нас'? — пита га другн. — На 4-ом бастиону, — одговара млади ОФИцир и ви ћете морати са велпком нажњом и чак са пошговањем погледати плавог ОФицпра при речима : „на 4-ом бастионуи. Његова сувишна огвореност. млатање рукама, јак смех п глас. који вам нзгледају пеуљудни, показаће вам оно особито стање духа, које стекну нски млађи људи после опасности : ну пнак ви ћетс помнслптп. да ће он сад ночети да вам прича, како је рђаво на 4-ом бастиону од бомби и куршума — аја: рђаво је с тога, што је блато. „Нс моиГ нроћи на батерију“, рећи ће вам он, показујући чизме заленљене благом. „А менп сад најбољег комендора убише, звизнуло га по сред чела“, рећи ће други. — „Кога то, Мнтјухина ?“ — „Не . . . Ама шта је то, оће ли ми донети телећину? Бештије једне!“ — обраћа се он момцима — „Није Митјухина, ве1» Абрамова. Права јуначина био је у шест наиада.“ На другом крају стола, уз тањир коглета са граом и бутелом кнс-елог кримског внна, које се зове „бордо“. седе два пешачка ОФнцира: један са црвсним вратником и двема звезднцама на шињелу, младић, прича другоме. са црним вратником н без звездица, о алминском боју. Први је већ прилично исиио, п по иаузама, које бивају у његову причању, по неодлучном ногледу. који исказује сумњу да му се верује. а нарочпто што је велпка улога, коју он игра у свему томе и што је све то одвећ страшно. — опажа се, да се он прилпчно уклања од строгог