Дело

462 Д Е .1 0 Позната правпла о односу пзмеђу онштег н посебног закона, и пзмеђу ранијега п познијега, која су при тумачењу закође врло важна, већ смо раније павели. И један закон се другим може тумачитп, да се нађе правп смпсао п погоди намера закоиодавчева, што бива нарочпто код закоиа сродних по предмету н одношајима које регулишу. Ако је реч или израз такве прнроде да има впше значења, онда се мора узетп оно које одговара впше духу закона и правичности. Код крпвпчних закона важп правпло : што год изречно ннје забрањено, донуштено је ; аналогије и погађања ту не сме битп. Отуда правнло : nulla poena sine leo'e, никаква казна без Формалнога закона. За који год случај закон ннје прогшсао казну, оптужени не може бнтп кажњен, мора се ослободитн. Код грађанских закона je обрнуто : ту се непредвнђенп случаји морају решаватп аналогијом И код једних и код других, решења мора бптн, јер ни нод којим изговором, па ни нод пзговором празнине, нејасности н непотпуностп закоиа не може се ствар једна осгавптп нерасправњена : то бп било одрпцање правде, denegatio jnstitiae, које не сме бптп нп у ком случају. Још једно правпло важно у тумачењу закона јесте ово : ако закључци, којп природно пз једнога текста или једне одредбе законске потнчу, илп смисао који се природно пз њпх издваја, стоје у сагласности са општим прннципима данога законодавства, онда се, по аналогијп, они примењују и на случајеве законом пзречно непредвиђене ; ако ли, пак, онп стоје у супротпостп с општнм начелпма закина. законодавства, онда се онп не могу проширивати на друге случајеве сСхМ оних које закои изречно предвпђа. То су онда пзузецп, за које важи правнло : exceptiones sunt strictissimae interpretationis, пзузетци ce морају строго примењпватп само на случајеве које обухвата текст гаконски. Према опоме што с.мо већ реклп о тумачењу кривичних закона. разуме се да ово правпло за њпх не важи, јер код њих ке може битп нпкакве аналогпје. Овде је место да кажемо реч две н о важпостн судске праксе, плп такозване јуриспруденције, за тумачење п примену