Дело

ПОГРИЈЕШИгЛА ЦРТИЦА U3 МОСТАРА Кад јој је отац умр’о, бпло јој је управо шесн^ес’ годпна. Тако је она остала с матером, те су живнле онако доста сиротпњски. А била је лпјепа к’о зора. Стас јој ни велик ни мален, него онако осредњн. Главајој бијаше новелпка. Нос мален и гоепоски, очи плаве к'о небо, а златна коса спустила јој се низ леђа, до ниже паса. Кад би се насмијала, указала бп јој се тада два реда чнстпх, бијелих бисер-зубића, а још бн јој се указале и двије мале јамице на руменим обрашчићима. Па макар што је била толика, опет се нпје шћела сакрити,1) него је ходала но чаршијп, те је куповала кад јој је што требало. А н онако јс бнла отворена и весела, па су је свн волили и шалили се с њоме. Али се опет ни с ким није тако шалила к’о са Стојаном Благићем. Био вам је то младић кршан к'о један по један, да му на далеко не можеш наћи равна, иа се богме и њему доиала Сока, а ни он њојзи нијс био мрзак. Често би се пута она сврнула и у њега да нгго пазари, па још не бн ни ријечи проговорила, а он је одмах дочекај : — Шта ћеш сад ? — Што пнташ ? — Па нако. — Ннјесам дошла да те гледам него да назарнвам. — Ннје него сн дошла баш због мене... ()на на то само накриви главу, иа ће му, онако, к’о поруг.кнво: — Пх, к'о да си ми тн урнек. — Шта, зар нијесам, вели он. — Богме ннјсси! *)*) У Мостару се 1,евојке крију.