Дело

Т Р 0 Ј Е Р У Ч II Ц А

27 уме ти поласкати, уме свратити говор на што он хоће, уме те и искушати, и све то тако вешго, да се тек носле сетиш ! — Мене није нскушао, а ипак је погодпо да сам брижна. Па онда, внше ми је кавао погледом, него ли речима. Страх ме је од тога човека а ипак бпх га радо слушала. Поред свега причања агентова, менп старац није одвратан, — на против. — Ннје ни менн, али, молим те допусти да тп кажем, да не треба човеку никакве пророчке моћи, па да впди да сп забрпнута и тужна ! У осталом, и ја мислим да његово причање може занпмати. Стамбол скрену уз ветар, који удвострученом снагом зазвижда кроз катарке и одмах вали, бесним јурншем, почеше се ломити о бокове. Она црна пега на небу, за тињи час, расколута се на широко и као да се спусти. Толико 6Q доста, да се зачују вапаји са свих страна, највпше око машине, где су се гурили војници и сељаци. И у гомилици господе најпре наста метеж, па се збише једно уз друго. Славко и Јелена потрчаше ка Маргарити, која се преви на столици. Дебела госпођа, дотле црвена као тенац, убледе и замлечп очима, пружајући псетанце агенту. Млађи језуита прекпнуо молитве, а требник иритиснуо на стомак. Слузи и узетом госнодину такође позлило... Брод се нагло пропе, те се на крову столице, а доле све покретне ствари, откотураше на противну страну Густи угљани дим загуши по крову. Стаде шкрииа и звека дрварије и гвожђарије по броду ; стаде ломњава ребара Стамболових; стаде дрхат ужета и смотаних једара, која канда хоће да се одреше. да се расиарчају... Па онда лађа предњим делом зарони, а задњи јој се диже тако високо у ваздух, да је големи завртањ неисказаном брзином зврјао у празнпни, те, поред све ветрене хуке, проглушивао. Дим се пови на противну страну, а за њим нођоше и све кретљпве ствари. Големи талас преби се о- бочину, на се распрска по крову... — Водите ме, дусо моја! завапи дебела жена. . Доле, доле, дусо моја Ах, оче, молите се Богу! .. — Ђезу е Марија! вели млађи Језуита. Маргарита, узети господич и слуга његов у истим су мукама.