Дело

28 д е л о Славко, Јелена, агенат и стари свећеник нридржавају болесннке и чекају да се лађа мало смири, па да их одведу оод кров. Али она црнина као да се све већма сиушта, и као да из ње све јаче дува; море као да све већма ври ; Стамбол све већма «цеаап, а не напредује. Онда се агенат нагну над „спираљ” и ста дозиватн по•служитеље, грдећи их што се сами не сете своје дужностп. Дебела жена показа руком на понат, викнувши: — Ах, ено га горе, дусо моја!... Шта ће он горе! ? Сви погледаше онамо. Четири човека наврстала се уз браник, — тројица у мрнарским огртачима, а четврти, барба Иво, укрутио се прекршгених руку. Кад лађа зарони кљуном, ни један се од њих не помаче, нити се ирихвати руком за шипку, него, као да бејаху дрвени и усађени, осгадоше дупке. — Ах, проклети Јуда .. онај стари! Шта ће он горе?... Он је крив овом. Гоните га оданде. Реците капетану да га баци у море! Ах, дусо моја, да ми га је шчепати... понављаше острвљанка. Послужитељп дсђоше и однесоше њу прву За њом све остале, сем Маргарпте, коју, с велпком муком одведе Славко у друго место. Јелена посрћући отиде за њпма Обс се склонмше у женско одељење, које је било празно. Славко није могао издржати ону смесу мириса, која гуши под кровом, те се врати на пређашп е место, где прислонп столпцу уза спираљ, а ногама се одупре о ступчић, око кога се везују конопи. Тако седећи дизао се и спуштао, час главом, час ногама. Вода запљускиваше по окрајцима крова. Младић, на полак несвестан затвори очи. Стотине гласова што му проднраху уши, њему се чнњаху као гласови мучсиика што се надмећу којн ће се више изјадати. Као да се сав свет скп јад скупио око њега. И брод му се учини као живи створ, којега нагоне да иде против вала и ветра. те јечи од сусталости п мука. Од једном зачу познато људске гласове, те отвори очп, и како ли се зачудн кад внде норед себе Јелену и Ива. Старац једном руком држаше девојку за рамо, а другом намешташе