Дело

II Тако збор јој тек’о, а страст топло веје Из говора њена, те ме чудно греје Ја joj пружих руке Ал j томе трену Богнња je друга, охола, замену, Из ока јој бије пламен гнева јака, Млада је и силна к’о слика војака. У рукама грубим, тешка служба то је, Застава са мачем поносито стоје. — За мном! она рече и к’о трубна јека Глас је њезин био — послушностп чека: Тамо, на пут тесни, где се борба диже, Где је срећа ретка, где зло увек стиже Ти клонуле буди, дај жара за. бојем II к’о трубач стани пред уморним стројем; Па га напред водн, јер победе има Борп се и живи, па и умри с њима! II највећу радост ја ћу теби дати, Весеље и миље с њом не могу стати. K'o дух божји, стих ти срца ће да буди: Друзнма и браћом постаће ти људи! А у часу среће нл’ кад бол се јати Над гробом ће човек, над колевком мати Песмом ти, к’о знаком најлепшега што је, II боле и среће казивати своје!.... III.III. Тако збор joj тек’о... Слушах њене звуке, А срце ми кипи.... Ја јој пружих руке, Хтедохрећп: твој сам! —Ал’ ногледми паде На нову богнњу што преда ме стаде. Бледа, сетна, мирна она тако стоји, Укочен јој поглед моју душу своји. У једној јој руци луч запаљен сјаје,. Зрцало у другој одблесак му даје.