Дело

ТРИ МУЗЕ (н. м. мински}. I. К о вахантка млада јавила се мени, У руци јој пехар — вино се румени; Другом венац држм са цветним обиљем, Сија грехом, сјајем, лепотом и миљем. Сјајни прамен косе краси њено чело, А очи joj светле унило и свело; Несгашно одело, к’о брбљивац худи, Иадаје лепоту и стаса и груди. — За мном! она рече: за мном, друже мио! Глас јој чудно дубок и заносан био : Пиј, отров ми слатки, ево цветне круне, Блаженству посвети и снове и струне. Утучени судб м, људи мира траже А њих, благодарне, може гек да снаже Загрљаји грешни крај течности рујне И безумље страсно појезије бујне! Заљубљеним, срећним пој љубав и орећу. Од лепота земских избери највећу : У брижнога дана — ону зору рујну, А у мрачне ноћи — луне светлоет нујну. У срца — жар страсти, а у земље — цвеће, У годишњег тока — дивно премалеће .. Па у хармонију уплети и стави, Ту ћеш иаћи извор и срећи и славп !