Дело

51S Д Е Л 0 показао колико разних осећаја има опеванпх у Бранка, само је заборавиа одати достојну пошту родољубдву младога Радичевпћа. — У песмп„Бранкова душа“ г. Алекса Шантић представио ]е како Бранков дух лети више уједињеног Српства, па је кроз такву одважну замисао провео своје родољубпво осећање. те је песма испала депа, врдо лепа. — Г. Стеван Бешевић прво је са велпким поштовањем одао хвалу неумрлом стражиловском славуЈу, па је после врло вешто параФразирао Бранково коло, и ту је с болом морао поменутп туђење брата Хрвата. — Песма госп. А. Гавриловића „1844—1894“ елегантна је по замнсли, лака по стиху, са леиим мпслима п сликама те пропзводи прпјатан, нежан утисак, п ако је мало тамна. — Г. Драг. Брзак депо је опевао растанак Бранка с прпродом, а г. Јоспп Берса одужио се спомену Бранкову дивном песмпцом, пуном чпсте поезије, која по лепоти својој заузима видно место у овој китицп одабранпх песама. Међу овпм песмама, пспеваним за љубав милога нам Бранка, необпчан је гдас песме г. Ј. Сундечпћа. Песнпк је погдедао на наше прплпке, срце му је освојила веља жалост прп погледу на растурање Бранкова кола, те је у пме Бранка громко подвпкнуо: „Тако ли се роду елужп п размеће коло моје, тако дн се грдно ружп то што нам је свима своје?! Шта мпслпте куд наглите, јадна браћо, јаднп друзи ? !... — Лјека нема вашој тузи пзван кола п једпнства, пзван склада п братпнства!“ Цела је песма овако срдачна, жпва, песнпчка тужба на нашу поцепаност, тужба не црна него нстпнпта, која је п ваљала доћп од тако старог п уваженог песника српског. Остарелом Сундечпћу п као песнику — родољубу, п као покдонику Бранкове лпре, долнкује таква реч, п ми је слушамо с поштовањем према песнпку u од срца му захваљујемо. Последњој малој песми г. В. Крстпћа ведика је засдуга што је у српско коло увео заборављенога брата — Маћедонца. Читајући нпз овако деппх песама, увек нас је дпрало што се само дванаест песнпка нашпх одужпло славној успоменп Ђачкога растапка. Где су остали ? Кад у овакој прплпцп ћуте, када ће певатп ? Ово нпсу песме по поруцп но j‘e дужност свакога Србпна, когаје Бог обдарио песнпчким говором, да каже реч свога поштовања ономе песнику, кога цео народ његов поштује. Ко је не каже а може је рећп, греши онде где је ћутање недопуштено и неучтиво. Само је „великп Змај“ — како леио назва проФесор г. Богдан Поповпћ нашега Јовановпћа — пмао права не јавитп се песмом : он је пре толпко годпна исневав ону дпвну Бранкову жељу, песму коју је тако лепо прпмпо српскп свет