Дело

што впдпте. п ова сптнпчарска тендендија г. Гаврпловпћа нп лало не пскл,учује могућност, да u један прпродњак ложе критиковатн бедетрпстпчке ствари Само je разлика ха : што г. Гавриловић прима онога за врптпчара, који га хвади, a не прима онога, којп га куди. Но довпјање и навпјање г. Гаврпловпћа као да je најружшгје оцртано y oboji покушају, којпм хоће да потврди, да je моју критику диктовало партпзанство. Међу тим je „Будућност.“ критпкујући другу једну прпгховетку нз пстог издања задругиног, само напоменула, да ће стручна одена пзаћп y „Делу,“ нс упуштајућп ce y оцену њену. II то je учпњено тек онда, кад je садржина „Деда,“ ве£ изнесена, u кад ce већ логдо претпосхавптп, да ће оцена бити стручна. Ja ту баш нпкако не впдпм партизансхва, na макар крпхика и похваљена била. Значајно je, како г. Гавриловић даје преголему важносх својпм прпповеткала, пзрекол утврђуЈућп. да оне означавају каракхер п хпп повреленој књпжевностп. Па да би замехнуо храг самохвалисања, он своје прпповехке став.ва упоредо са хпсхорпским прнповехкама г. г. Чеде Мијаховпћа, Махавуља, Мплићевпћа и Веселиновпћа. Шхо ce хнче радова поменуте господе, крптпка je идп пзрекла или ће пзрећп свој суд ; ja лично крпхпковао сал „Ускока“’ г. Матавуља. Познаха разложихосх г. Матавуља, нпхп je тражила, нити je нашла y мојој досха немилостивој критици. каквпх задњпх смерова, и разуме ce даје љегова похвална холеранхносх као ппсца прпмила врло радо пријахељску реч п крпхпчке разлоге. Тако je псхо и г. Мпјаховић прпмпо глас крпхпке, не нашавшп нпкакве увреде за своје познахије n прпзнахпје реноме књижевнпчко. Све оцене поменухпх радова нису нпкако означенс као пакосна жеља. да ce спута ова похвална намера обрађпвања хнсториске прцповетке. II ха господа прпповедачп нису смахрали, да je довол>но, да y причама _,,нела нпчега шхо рушп лорал, шхо иде y нахоч мпспи сриској, шхо ■cxoju y опреци са жељама најбољих људп хога времена,“ na да хакве прпповехке буду добре п да одговарају заххевпма, шхо ce од њих храже. Свн почетнпчки радовп дпшу чпсхоћол осећаја : пунп су велпких жеља ii идеала: п чеднп, п морални, и искренп, n одушевљени, na ипак за то ретко су кад добри! Ha каквој ли равнини схојп скромност г. Гакад он своје прпче назпва и „лепом појавол“, a сем тога велп за њих, ii да обележавају хип п карактер читавог књпжевног перпода 1 Још ово. Г. Гаврпловић јако би ле обавезао захвалношћу, кад би могао донетп и ппсмену пзјаву г. Живаљевпћа, којом 6u ce доказало, да je доисха онако као што je г. Гавриловпћ опричао о мојој критици на новеде т. Илића. Да ли сам ja доисха натурио рад г. уреднику, и да ли je он доиста рекао : „може ли што бити од критике“ '? И, на послетку, да ли je доиста г Гаврпловпћ својим умол и својол добротом учгашо, да ce иснраве силне погрешке „у прилог писленосхи, разложности и уљудкостп“ V Ja сал. до душе, одмах био прилетпо, да je неки ђаво баратао no лом раду, те je отуд и дошло хрђав место рђав ијош неке друге погрешке, којих ce сад не сећам. A све ово, допста, не чини част ни критпчностп ни савееносхи г Гавриловића. Ви пз свега видпхе, да г. Гавриловићу не смемо вероватп, a ако г. Ждваљевић потврди, ja ћу ce радо поклошгш. i поредо да напоменем п то како г. Гавридовпћ признаје да ле je на иоменутој критици похппсао са Б. П. Дакле, кад ми je он сал натурио такав дотпис, ja сам га п додипје употрсбљавао. ll a како сад' то изгледа, кад велп, да сам ja тај потпис noryjmo, самовољно да ce мисли na име г. проФ. Богдана Поповића. Има од скора и y једном нашем ша-

175

ПОВОДОМ ППСМА Г. АНДРЕ ГАВРПЛОВПЋА