Дело

мртвој стражи : п човек je п креће ce п дпше, алн ce впдп да нема жпвота Г Гаврпловпћ хоће да иотврдп моју недоследност. као да ja кажем : u да има топлпје п жпвље днкције, пдајеунсто време пнема. ua наводи и ове моје речп : „не впдите никаквог лепшег пзраза.“ Алн. допустите, да ja сам цитирам ово место дело, a не донде, докле je требало г. Гавриловнћу. „Не впдпте никаквог лепшег израза. за којм бисте могли peßu : то je реч I“ Еад, бн г. Гаврпловпћ знао шта значп ■фраза : то je реч[ плп, управо, Францускп значај њен : с’ est mot!, што ja радо српски исказујем, онда бп знао п хо, да пма доста п тоалих ii живљих дпкциЈа, за које ce ппак не мора рећп : c'est mot то je реч ! У трећем цптату, y коме кажем да су „главнп тпповп, главне лпчhoctu“ ca „анђеоском душом“, наводп госиодпн, као да ja ту рачунам п поквареног Грка Тому Теологпта. A ja вас најучтивпје молпм, да промотрпте моје место из моје крптике : „Таквп су главнп типовп главне лпчностп, a uaiu u ако пма жучп код спореднпх лпчностп, то je само радн антитезе, u те су лпчностп свакојако еплзодне вредностп п, што je главно, то су Гуци“. Јауам Теодогпту урачунао као епизодну лпчност. јер свакојако он није главна : од њега ce одсхрањује она пажња, која ce поклања одушевљеннм раденпцпма оног доба: он за цело нпје прва жртва, нптп je иао за слободу српску ! Па онда г. Гаврпловпћ дода]е, немојте рећп пакосно ; „Илп je можда крптпчару Тома узор н „анђеоска душа" ?“ Чпсто већ сумњам да г. Гавриловпћ paspie ону моју јаку иронију, kotom жпгоше.м пзнесену немплу сцену. кад вптез Рајко усхупа пред Теологптом, кога сам тада назвао п распусником. 11ли господпн хоће баш и овом прпликом да докаже. да она красна реч пз тог ппеања вшпе њему лпчп но менп. Приметпо сам бпо. дајеоно монотоно п натрпано ошхспвање места само „незгодно парадпрање с геограФијом.“ Г. Гаврпловпћ. да бп ce оправдао, хвалп ce, како ce корпстпо iiaiHOßiijmi радовпма на пољу исторпске геограФије. Ja нисам ни порпцао. да je опис тачан, ja сам казао, a ii сада кажем, да je оппспвање y онолпком обпму, само „незгодно naрадпрање,“ коме нема зшсха. Пли je г, Гаврпловвћ хтео бар тпм тачним теораФСким знањем да ce разлпкује од Видаковића, којп je y својпм романима мешао п место п време, те да, као што п сам ирпзнаје, пзбегне онај праведнп ирекор. што ce чини ромаппма Впдаковпћевпм. Казао сам, да су оппсп код г, Гаврпдовпћа „схари и употребљениА д као пример навео сам једно место, једак оаис, не казавшп да je целокуаан оиис боја. Господпн велп. да сам ja овај оппс хтео да „штокријумчарим“ као оаис боја, додајућп, да он пзносп иуипх једанаест страна. Ja нпсам ни говорио о томе, колики je oiinc, него како ce он mune. И ja сам доиста и навео један опис. плп ако хоћете један део цедога oinica, да покажем, да je начнн оппсивања допста стар u уаотребљен. Eto to су све прпмедбе, што ce тпчу саме суштине : пма ux још које ce тпчу голе Формалностп и које су холико сићушна аргумент.ација да их свачији раздог просто мора зансмарпт-п. Тако н. пр. господин нарочпто наглашава моје занпмање чрпроднпм наукама, хотећи тпме да псхакне, да ja као природњак и не могу гшсати лптерарнах критика. Међу xmi баш ирепорука једпог прпродљака лекара чија ce доброта п галантност y новпје време најако експлоатише u исхакла je на површпну г. Гаврпловпћа. ii баш je природњак био тај. којн je једном иознатом прплпком прпмпо y топле n милостиве прпродљачке руке г. Гаврпловвћа, и то баш онда, кад ra je немилосрђе другог једног крптпчара, ако ce не варам г. проФ. Недпћа. одбпло од себе. Kao

174

ДE Л 0