Дело

До душе, г. Гаврпловић хита, прп упохребп ових речи, (стцдећп их ce зар u он мало), да објаснп, како пх je узео пз мог речника. Бп, који сте чихади моју крихпку п моје стварц y опште, знате, дамповакви изрази нпсу нп на ум дошлп, п да пх u не могу п не смем п нећу употребптц, захваљујући своме домаћел! васпихању. Ево ja ce hu сада љима не корпстим, ма да ми ce п нехохпде намеће један охмен израз господннов, којпм бп ce ова његова радња могла баш најбо.ве обележихи ! Пзгледа да г. Гавридовић покушава да ce правда због задоцнења свог красног одговора. Веди ; чекао je да внди, да лп ћу оцењпвахп u његово „Бањско злахо"’ и да лн ћу 6uxu nein y критици. Алп као да ce овпм правдањем баш самрхно убпја. Јер хим сампм п нсхохпце признаје, да му прва прпча не ваља, na je xieo впдехп, шхаћурећпза бољу. A ja, ево, сад јавно, u верујхе мп на реч, са пзвеснпм задовољсхвом пзносим, да je ова друга прпча далеко одмакла од прве ; алп и она садржи y себи многпх, крупнпх недосхахака II баш за хо u нисам ппсао оцене на њу, да не 6u изгледало, да ову узастопну паљбу дикхује какво лпчно нерасподожење или каква друта нечисха побуда. Кад год сам писао крптпке. ппсао сам их y лепој и одушевљеној жељп, да nponpaxmi u објавпм новпне y нашој приповедачкој књижевностц. Ja, прпзнајеч, не располажем каквом јаком крихичарском спремом, јер сам (да ce послужпм разлозпма г. Гавриловића) насхавнпк ириродних наука a због мога слабог литерарпог образовања u осхварено je осниваљс кљпжевне задруге. Алп je моја велика љубав п јака воља учинпла холико, да увек могу дахи лепа савеха приповедачима реда г. Гавриловпћа, указујућп им одмах крупне недосхахке њихове. Нпти je мене на ппсање руководила каква књижевнпчка сујеха која je хако прирођена г. Гаврпловпћу, нптп каква лична мржља, која баш нена месха, a joui најмање полпхпка шш бпло који други смер Bucoko ценећи хежак u иохвалан рад Сраске Књижевне Задруге ja сам ххео само да joj обрахпм пажњу на једну једину знахнију погрешку њену. A да je она иогрешпла, штампајући ову наказну прпповехку, ja сам хо већ јасно показао. Да су моји раздози били довољни, види ce већ u no хоме, шхо г. Гавриловић није нп покушао да no б uja оне јаче u главније. Ево. да видихе шха он једино бранп од мог суда. Жоја je крихика, износећи недосхахке y нриповеци, y нсхо време, као објективна, u иохвалида оно мало, шхо je за хвалу било Ч} г дновато шхо г. ГаврпловпВ баш ха месха (разуме ce, не без рачуна) пзносп, да покаже неумесносх мојих хврђења. Ja сам казао : „Сваки je одељак незгодно окрњен, na ce хек no пекп. .. исхакне као лешиа иесма.“ Г. Гавриловић подвлачи речп сваки u no неки , хвахајући ме, бајаги, за неку недогичносх. Међу хим хо je ca свпм јасно. Ja кад кажем да je свакп одељак крњ (ja осхајем upu хоме да je баш сваки), хо онда значи да onu немају јаче везе u јединсхва са целпном приче ; хо значп, да пдеја, иди догађај, шхо je hoću, није онај нознахи црвени конац, шхо хреба да ce кроз дедо провдачи u одржава везу. To баш ни мало не искључује могућносх, да vm неки од и>их, u тако пздвојен, буде каква лешпа песма. Ta ће песма ипак бити u ocxaxu крљп део приче Другп je цихах ово ; „Свуда бије сгуден u кочи на више месха хоилпју u живљу дикциј y .“ И ово je врло јасно : Дедо je хладно, без живоха ; где где ce само загреје те посхане тоалије u мало о/сивље: али ce одмах сиохиче, одмах кочи. To je војник којп ce кочи na зпмљој

173

ПOВOДOМ ППСМ.А r. АНДРЕ ГАВРИЛОВИЋА.