Дело

Сијајућ вечно тако сам из себе, Ти си она светлост од куд светлост ври. Ти селену створп једним само словом И y створу твом ce простирући новом, Ти си био, je си, увек бићеш ти ! Ти везу створења садржиш y себи, Ти je одржаваш, живот дајеш ови ; Везат" крај с почетком y силп je теби, Тп доласком смрти живот дајеш нови’ Kao што ce искре расипљу из себе Тако ce тек сунца рађају од тебе. ТТТто ’ho je на јасном зимњем дану ком Оно ситно пње, што бп лако пало, Te што би на сунцу трептало и сјало, Такве су тек звезде y подножју твом. Милиони луча што сјаје и ropo, У бескрају што ce стварају и вију, Законе тек твоје извршују, творе II из себе луче животворне лију. Али светлост зрачна тих лампада сјајних Ил’ гомнле грдне од крпстала сјајних, Ил’ таласа златних ослепљива моћ, Или сјајни етир што трепће и гори Све светлости скупа, које ти тек створи Пред тобом су као испред дана ноћ. Са капљшдом оном, што y море тоне, Цео овај свет ce поредитп може ; To je, ето, вредност наше васионе, A шта ли сам ja тек пспред тебе, Боже ? У ваздушним оним плавим бескрајима. Где светова твојих милиона има, Па да hx и скупа све урачунамо, Пред тобом су, Боже, једна тачка само, A ништа бих, нулу, представљао ja ! Ништа ! Алп, ето, ти y мени сјајеш Твојим величанством доброта што годе ;

178

дe л o