Дело

Нпје ти бнло душе, која га није волила, јер je он свакоме гледао да помогне, na било то како било... Чешће пута дође му no који пријатељ, na да га замоли : Треба ми, Петре, двајестак Фијорина. A треба ли внше ? пита он. He треба. Отац би ce тада само насмјешио, na би отворио чекмеџу и пзбројио nape, Eto, na ако ти треба још,... A ja сам му био јединац. Доста je, да вам само то кажем, na Еете и сами знати, да ме je држао к’о кап воде на длану ; ама ja и опет велим, да нико на свијету није имао такога оца. Није то, да би он мене икада nymh’o, na да му што год заиштем аја ! Све би ми он сам no себи доносио и давао. Тако он, на прилику, види, да су ми хаљине раздеране или искрпљене, na ме одма зове : Кад си то раздер’о? Па давно. A што ми нијеси каз’о за то? Па... 'нако. Нема ту’нако, него треба да ми кажеш ... Такојахоћу. И он одмах тражи, да ми узме нове хаљине. Велим вам: био je то отац над очевима. У радњи вам je опет био умјерен к’о нико. Радио je мало, ама ce никада није потужио на зла времена к’о што то други чине. Како je радња? питају га. Добро, У тебе увијек добро. И јес’ ако бог да И тако ти то увијек, и све би добро било да Но, да вам причам. Често пута долазаше нам y дућан неки Симат Хиље, na ти увијек говори о некаквијем пословима. Е не знам за што, ама ми нмкад ие бијаше драго да видим тога Хиљу na то ти je. Бно ми je к’о крв na очима. A отац га, к’о за инат бијаше лијепо примио, na га сваки пут и кахвом части и слуша Хиљине ријечи, к’о nona кад чита еванђелије.

227

СРЕЋНА ВЕЧЕ