Дело

Мени ce смрачи пред очима, нешто ми зазуја y глави и ne знам шта je даље било . . . Сјутра дан, кад сам ce пробудио. био сам на душеку. Пођох да ce дигнем, ама не могу нешто ме кроз главу чпсто жицну. Воде рекох тада. Мајка, која je сједила покрај мене, пође да устане, али y исти час искочи из буџака мој' отац - na донесе воду. Бпо je блијед к ! о крпа, поглед му мрачан, —да ce мора свак престрашити. Боли ли те ? упита ме. Боли. Проћ’ he, рече ми и уздахну, na сједе крај душека. He знам вели шта ми би да ударим. K o да ми je ђаво мозак однио. A Хиље ? упита мајка. Отиш ! о je одмах. Ja сам једнако јечао, јер ме je глава страшно болила, a он само стао na ме гледа, na ни да ce макне од душека— Je л’ ти боље ? пита ме увијек. Није. Ту би ме узео за руку, na бп ме шгаао no глави. He гори . . рече матери. He гори сад. A ноћас je био y ватри. Мислила сам да неће осванути. Он ce уфати рукама за главу, na не рече ни ријечи. Шути и шути једнако, na тек no каткад уздахне . . . Док ето ти Хилве. 'бро јутро. Бог тп noMor'o, вели отац Зар ти овђе ? Овђе. A како je мали ? Добро. Хиље ушутн. Погледа no соби, na приђе оцу. A ja дош’о рече. Шта ћеш ?

232

ДE Л O