Дело

Добр’о сам ггрод’о волове. Па сад? Да одемо до механе. Отац ce окрену. Зар ja ? Па ти. Отац га погледа боље, na онда потеже руком и. . . . Пуче шамар к’о мала пушка. Eto ти! Хиље ce са.в зацрвени, стисну зубе, na излети из собе. Давно je то било a мени ce чини к’о сад. Отац ме и опет волпо и опет je био добар к’о добар дан, a благ к’о јагње, A мати ce чисто препородила, na ме грли : Срећна je ona вече. кад те убише. Јес’ велим ja.

ЈЗВЕТ,

233

СРЕЋНА ВЕЧЕ