Дело

ОПСАДА СЕВАСТОПОЉА

ПРПЧА г?офд л. e. толстојд

(НАСТАВАК).

X. Ушав y прву собу, намештену креветпма, на којима лежаху рањешшп, псиуњену тешкпм, одвратно ужаснпм болнпчкпм задахом, онп нанђоше на две мплосрдне сестре, које пм пђаху на сусрет. Једна, жена око педесет година, црнпх очпју и строга израза на лнцу, ношаше повезе и шарппју, дајући наредбе једном дечку, апотекарском помоћнпку, којп иђаше за њом; друга, веома лепа девојчида од двадесет година, бледа п нежна лица, које изгледаше врдо умпљато пспод беле капиде, метнувпш руке y џепове од кецеље, иђаше поред старпје н, како изгледа, бојаше ce да ce одвоји од ње. Козељцов пх заппта, да ди не знају где je Марцов, коме je јуче одбиЈена нога. To je, чинп ми ce П. пука? запита старија. Рођак вамје? He, друг. Одведите их, рече мдађој сестри Францускп : ево овуда, na no том оде с помоћником к рањеннку. Хајд’мо. шта тн гледаш ? рече Козељцов Вдади, који подигнувши обрве с бодннм изразом посматраше рањенпке п не могашс ce одвојити од њих. Хајд’мо ! Влада пође за братом, ади ce уз пут једнако окреташе и говораше: Ах, Боже мој ! Ах, Боже мој ! Спгурно није овде одавно? запита сестра Козељцова, показујући Владу, који, чудећп ce и уздпшући иђаше за њима. Тек што je приспео Hena сестрица погледа Владу п na један пут заплака. „Боже мој, Боже мој ! кад ће ce то све свршнти ? u рече ona очајним гласом. За. тим уђоше y ОФицирско одељење. Марцов лежаше затурившп руке испод главе, са изразом човека, који je стиснуо зубе да не би јаукао од бола