Дело

Дела му нога беше y чарагш, пспружена испод покрпвала, п могаше ce опазптп, како му грчевито дрххаху прсти на њој. - Ну, како вап je? запита сестра, поднжућп му главу п намештајућп иодглавље својим танкпм п нежним прстпма, на којнма Влада опазп здахан протен. Ево вам другова : дошлп да вас обнђу. Разуме ce, боли, одговори он срдпто. Оставахе, тако je добро ! прстп y чарапп запграше му још брже. Здраво ! Како ce зовете ? Пзвпнпте, рече Козељцову, кад му овај каза своје име... As да, пзвшшхе, y оваком стању ћеш све заборавптп ! A ja п тп смо заједно жпвелп, рече Козељцову без икаква пзраза задовод.схва, гледећи Владу. Ово je мој брат, сад je дош’о нз Петрограда. Хм... a ja ето, заслужпх пуну (пенсоју), рече он мрштећп ce. Ах. како болц !... Да оће смрт пгго пре ! За тпм опружи ноге н, мрдајућп прстпма веома брзо, затворп лпце рукама. Треба га оставитп, рече сестра шапућућп, са сузама на очима; врло му je тешко. Браћа су још на Северној решпла да пду на 5-п бастнон; но, излазећж из Николајевске батерпје, они, кло да су ce споразумели, да ce не пзлажу опасностп, п не говорећп о томе нпшта, разнђоше ce свакц на своју страну. Само како ћеш тп наћп, Владо ? рече старпјп. У остадом Николајев ће те одвестп на Корабељну, a ja одох саи и сутра ћу доћи к тебн. Впше нпшта не рекоше браћа npu том последњем впђењу. XI. Грмљава топовска продужаваше ce пстом спдом, но Екатаринска улида, којом пђаше Вдада са Никодајевом, беше празна п мирна. У мраку ce впђаше само шнрока улпца, с бедпм, на многим местима разрушеним зпдовпма ведшшх кућа, н калени под, iio коме он иђаше ; no .некад наплажаху војнпцн и ОФпцнрп. Пролазећн девом страном краја Адмирадтејства, прп светлостп неке јаче ватре, која јс горела за зпдом он впде багремове, засађене дужином улпде, са зеленим подуппрачима, и прашљиво њпхово лпсје. Своје н војнпкове кораке чујаше јасно п не мишљаше нпшта : лепа мплосрдна сестра, нога Марцовљева са прстима којп ce грчевнто кретаху y чарапп, мрак, бо.мбе п разнп начпнп смрти ношаху ce нејасно y његовој машти. Сва његова млада, болећпва душа ■стеже ce ц схаде да га тиштц под ухпцајем усамљеностп п ове свеопшхе равнодушиостп према опасносхи y којој ce он налазп ! „Погпнућу, мучпћу се,схрадаћу п нпко ce неће заплакахп“. Бомбе прскаху п звшкдаху све бдпже. Нпколајев уздпсаше све чешће, не рушећи опшхе ћухаље. Прелазећи преко мосха шхо водн на Корабељну, он виде, како

236

ДE Л O