Дело

нешто звиждећп, упаде блпзу њега y залнв, осветлп затворено љубпчасте таласе, нестаде га, na ce после дпже опет y млазевима. Где. није ce удавпла ! рече Нпколајев загушено. - Да, одговорп он, некпм танким пиокавпм гласом, коме ce п сам зачудп. За тпм сретаху носнла с рањенпцпма, na кола с топовпма, нека кав пук прође поред њпх ; коњанпцп протрчаваху. Један од њпх беше Офпдпр са козаком. On касаше, no кад угледа Владу, зауставп коња уз њега, загледа му ce y лпде, окрете ce п оде даље, ударајућп коња бичем. „Сам, сам; свима je све једно, постојим ди ja или ne“, помисјш младпћ и збиља хтеде да плаче. Изишавпга уз брдо. поред некаква висока, бела зида, он yije y улицу са iiaimi разбпјешш кућлдама, коју непрестано осветљаваху бомбе. Heкаква ппјана, разбарушена жена, пзлазећп из вратница с матросом на• тфе na њега. Ja како, кад бп on бпо благородни човек, промрмља ona, пардон, важе благородије ОФпцжру ! Срце ce све впше стезаше спроту младићу; a na црну хорпзонту чешће п чешће севаше муња, п бомбе све чешће звпждаху п падаху крај њега. Николајев уздахну п наједаред поче да говорп некаквим како ce учпнп Владп. упдашено-стегнутнм гдасом. Eto, све ce журили да пођу пз губернпје : да ce пде na да ce. пде, a имало ce камо и журити ! Па шта ћеш кад je брат сад здрав, одговорп Влада, надајућп ce, макар разговором да разагна ужасна осећања, која обладаше њиме. Здрав.... Какво му je здравље, кад je све болестан? Који су с& свпм здравн, п њпла je сад боље да жпве y болнпци на такову времену. Шта, много тп je ху радостп ? Ид’ ће ти ногу пл’ руку откинути то тп je све ! Ja како ! Па још овде y граду ни налик на бастион, na ито какав лп je страх, брацо ! Идеш a све молитве пребројиш. Гледај, злокобнпца, како дијукне поред тебе ! додаде on, обраћајућп пажњу на звпждање парчета од бомбе. Ето, сад велп да одведем ваше благородство. Hama ce дужност зна: шта тп ce нареди то врпш a кола остави тамо на неком војнпку, п завежљај одрешен.... Идп na пди a што пропадне од ствари, одговарај Николајеве. Прошавши ioni неколпко корака, они пзађоше на терасу. Николајев ћутп u уздише. —■ Eho, ваша антплерпја стоји, ваше благороство, рече on од једном. —■ Запитајте стражара, он ће вам показати. Прошавши неколпко корака, Влада ne чу за собом кораке Ннколајева. On co од једном нађе сасвим усамљен. Ово сазнање усамљености y опасностп пред смрћу, како му ce учини, леже му na срце, као тежак хладан камен. Он стаде на сред терасе, погледа да га не видп ко год, ухватп ce за главу и с ужасом проговори и помисли: „Господе! та зар сам ja плашљивац, подли, гадни, ништавни плашљивац; ja, који сам:

237

ОПСАДА СЕВАСТОПОЉА