Дело

псмејава. Тако збуњен одговори, да су му стварн на ГраФСкој и да ће му пх сутра брат послатн. Но потпуковнпк га пне саслуша, већ ce обрте ФелдФебелу п запита. Где бп сместплп прапоршчика ? Прапоршчика ? рече ФеддФебел и још внше збуни Владу погдедом, којн као да je изражавао пнтање: „какав je то прапоршчик ?“ Па ето доле, ваше код штапскапетана могу ce наместитп њнхово благородство. Сад je капетан на баксиону, na je anxos кревет upa?,a н. Па, ако je uo вољи, за сад ? рече командир. Мпслим да сте уморнп, a сутра ћемо ce боље распоредптп. Влада устаде и покдонп ce. Ako je no вољн чаја ? рече командпр кад je овај већ издазпо на врата. Можемо еамовар спремптп. Влада ce поклонн п изађе. Дењшчик га одведе на дољи спрат и уведе y празну, прљаву собу, y којој беше разбацано много ђубрета и стајаше гвозденп кревет без простирке п покривача, на кревету спаваше неки човек y црвеној кошуљп, покрпвен шињелом. Влада мишљаше да je војннк. Петре Ннколићу ! рече дењшчик дрмајући га. Овде ће да легне прапоршчпк.... A ово je иаш јункер, објасни on прапоршчпку. Ах, не узнемирујте ce. модим вас ! рече Влада; но јункер, впсок, пун мдадић, лепа no глупа лппа, устаде с кревета, огрну шпњед и пзађе пз собе. Ништа, ja ћу лећи na пољу, промрмља on. XIII. Оставшп сам са својим мпсдима, прво осећање Владино беше страх од онога чудноватог стања, y којем му ce душа налазн. Хтеде да заспп ii да заборавп све око себе, нарочито себе сама. Угаси свећу, деже на постељу и скпнувшп са себе шшвед, покри главу њпме, да бп избегао етрах од мрака, коме јејошод детињства био наклоњен. Ну, од једном му дође мисао: да може долететп бомба, пробити кров n убптп га. Стаде да ослушкује; над самом његовом главом чујаху ce корацп кожандантови. „У осталом ако п додети, помисли он, —• пре ће убити онога rope na мене, или бар неће мене самога“. Ова га мисао мало умири: он поче да ce успављује. ако узму поћу Севастопољ п Французп јурну овде? Чиме ћу ce бранпти?“ Оиет устаде и иође no соби. Страх од праве опасности парализова му страх од мрака. Ociim седла и самовара y собп ne беше ничега масивног. „Ja сам подлац, ja сам гадан; плашљивад!“ помисли он од једном и опет иређе на презираље и одвратност према себи саму. Опет леже п стараше со да не мпсли. Тада му дневни утисци нехотице поникоше y машти и при непрекидипм звудпма паљбе. од које ce тресијаху прозори, опет га подсетише на опасност

239

011САДА CEB ACT O II ОЉ A