Дело

час му ce ирпвпђаху рањеници п крв; час бомбе п њпхова парчета, која улећу y собу ; час лепа милосрдна сестра, која га, на умору превија п плаче над њпм : час мајка лу, која га пспраћа пз среско варошпце п са сузама ce молп пред чудотворном пконом п опет му сан пзгледа немогућан. Ну, од једном мисао о Богу свемогућем, који све може учпнптп п испунптп сваку молптву, дође му јасно y главу. Он клекну, прекрсти ce п стави руке онако. као што су га још y детпњству учплп. Овај покрет од једном га иренесе давно заборављеном осећању.' „Ако je потребно да умрем, ако je потребно да ме не буде, учпнп то, Господе, помисли он, —■ учпнп то што upe !.. Ну, ако je потребна храброст, ако ie потребна јачина н сталноет, чега ja немам, дај ми пх, пзбавп ме од стида п срамоте, које не могу да поднееем, п научп ме шта да радпм, те да испунпм твоју вољу“. Детпња, уплашена, огранпчена душа на један пут ce уозбиљп, заспја п угдеда нове, простране п светле хорпзонте. Много je још мпслпо ii осећао за то кратко време док ce продужавадо то осећање: за тпм. засиа брзо, мпрно п безбрпжно, под звудпма топовске гржжаве п дрхтања окана. Господе Великн! само Тп један чујеш п знаш оне просте, но усрдне u очајне молбе незнааа. магловпта кајања молбе за лек телеснп п светлосг душевну, које Тп долазе са овог страпшог места смрти, од генерела, којп je за тренут пред тпм мпслпо о ордену св. Ђирђа п са страхом осећао блпзпну Твоју, до простог војнпка, којп ce пружпо no голу поду Нпколајевске батерпјс и лолпо Te да му даш награду за сва његова страдања !... XIV. Старпји Козељцов наиђе на војнпка пз свога пука пс љпм заједно оде к б-м бастпону. Држвте ce зпда, ваше благородство ! —рече му војнпк. A што ? Опаоно, ваше бдагородство: ево je где летп преко нас, рече војник ослушкујућп звук зрна, које прозвпжда п ударп о земљу с друге стране улице. Козељцов, не сдушајући војнпка, храбро пође средпном улпце. Све оне псте улпде, они пстп, још чешћп пламеновп, звуцп, уздасп, рањенпцп п оне псте батерије, опкопп п шанчевп, којп су бплп ц y пролеће, кад je он био y Севастопољу: ну све то беше сад суморнпје u уједно енершчнпје: рупа на кућама вшпе, светлостп y прозорпма већ u нема, пзузев дом Кушчпна (болнпцу), нема нп једне женске, немавпше нц оног општег карактера навнке п безбрпжностп што ce опажаше на свему, већ ce осећаше израз тешког очекпваља п умора. Но ево последњег шанца, чује ce п глас војнпка П. пука, којп познаде свог пређашњег четног команднра, ево п трећп батаљон стојп y

240

ДE Л 0