Дело

17

Py Ж A

Милан ме подругљиво погледа и мане непримјетно главом на њу, ко да ми вели: „Види, види!® A ja прошапћах : Па нека !... И тако то прође. Ko зна, сјети ли ce она мене кад гоћ ? II ако ce сјети куне ли ме, шта ли ? Нека, нека !... Нека ме она куне и проклиње, ja њој не могу никад нмшта рђаво помислитп. Њој мојој лијепој дивљој ружици !... У Мостару 1894.

ј!еФТАН Y' ЈИантић

лело Y