Дело

6 Д Е Л 0 И пред њом крв. се проли. И на бедеме њене Узлећу Шпанци бесно, к’о вихор кад се крене. Ал’ још је чврста рука синова Мавра стари’, Још овај тренут кобни у њима срца жари. Под вођством младог Сади, витеза славе знане, Очајна чуда чине, Гранаду дивски бране. И где се платно сруши срце га одмах смени, И с мачем мач се срета, и само живот плени. Ш. Ал’ у то страшно доба кроз горде царске дворе Разблудни крици јече, страене се песме хоре, И љубав славу слави. У друштву цура мазни’, Боабдил бриге гони и пуне чаше празни. И свуда срећа блиста. Једино Клара лепа Снужденим лицем, својим царево срце цепа. „Шпањолко», он је пита, реци ми душо мила, За што се тајна туга у твоје груди свила ? „Реци ми, немој крити !“ А она сузе проли, Рукама лице покри и кроз плач брижно моли : „Ноћас сам Сади снила.... твоје се круне маши, «0, драги чувај себе, јер тај ме санак плаши 1“ Боабдил сабра веће и глас се зачу тмули : „Нек Сади одмах гине ! Робови. јесте чули ?}) IV. Бедеми градски празни, одбране нема њи’не, Пред двор се војска купи и за свог вођу брине. Мачеви доле леже, а бурна вика јача : «Врати нам вођу, Царе, за славу твога мача !>х