Дело

КРОЗ УМБРИЈУ И ТОСКАНУ

(Бјег-капија), назив који би врло загонетан био, да се њиме то јуначко дјело не спомиње. Луетописци спомињу, уз остале знамените згоде ове вароши, и њено разорење са стране тевтонских чета Фридриха Риђобрадог. Тај је ударац — веле — тако страшан био, да га мјесни сликари чак и двјеста година кашње приказиваху у својим сликама. Данас се тај догађај спомиње само на једној плочи, што је у новије вријеме ископаше у околици : НОС EST SPOLETUM CENSU POPULOQ,UE KEPLETUM. QUOD DEBELLAVIT EREDERICUS ET IGNE CREMAVIT. Један њемачки путник рекао је за ову плочу, да је то ужасан Vergissmeinnicht. Заиста, она данас објашњује занос којим се кашње сполетски грађани бацише у наручје римскоме папи, том у средњем вијеку моћном ћесаревом супарнику. У XIV-ом вијеку подигоше папе овај тврди замак изнад вароши, који се и данас убраја међу најбоље војне грађевине у Италији. Ту је у томе замку неко вријеме живјела чувена Лукреција Борђија, у Христу кћи његове светости напе Александра VI, који ју године 1499 наименова гувернерицом града Сполета и његове околице. Ту су, веле њени биографи, били најњепши дани у животу младе војвоткиње, коју нам je Виктор Иго тако страшно оцртао, а коју Ариосто приказује као узор невиности и женске присебности. Лукрецији тад не бјеше но деветнаест година. Племенита се госпа бијаше скоро растала од свог првог мужа, херцега Пезарског, те по други пут заручила за младог АлФОнса Напоњског. Овај дође набрзо да прихвати своју красну невјесту, с којом се и вјенча у августу 1499. У новембру исте године, дакле три сама мјесеца по вјенчању, обрадова Лукреција свога кнежевског супруга лијепим мушким чедом, какво се само замислити могаше, а годину дана затим погибе несрећни Алфонсо од крвничке руке свог немилог шуре Цезара Борђије, херцега Валентипског. Не прође по том дуго, а оно се «мадона Лукреција” пзнова преудаде за херцега од Фераре, и том је приликом Сполећани још једаред свечано дочекаше као војвоткињу Ферарску.