Дело

16 Д Е Л 0 борби са сусједима и тежила да их себи потчини. Властела не имађаху удјела у јавној управи. Једном ће око сто и педесет њих склопити завјеру, да народне главаре смакну; али их срећа зло послужи : открише их и повјешаше или махом прогнаше. Ипак многа се властела држаху самостално у својим утврђеиим замцима, и упадаху у варош својим најамничким четама Један од тијех племића, Брачо ди Монтоне, поведе на њу читаву војску. Кад би такови људи до сукоба долазили, то се већ не могаше назвати ратом, ни окршајем, ама ужаснијем покоњем. Неки су Перуђани, у заносу, скакали живи са градскијех бедема, да прије допру својијем душманима, који их оздо изазиваху. Данашњи пана Лав ХШ био је дуго времена епископ перуђански и становао у двору крај саборне цркве. Вичан да посматра ове старе републиканске домове и да над мистичким сликама Џотовим и Фра-Анђеликовим размишња о витешком сиромаштву славног утемењача Францишканског реда, понио је овај папа са собом на Петрову столицу онај демократски дух и ону жарку сућут сирам моралних и материјалних невоља ниже класе народа, која је у потоње вријеме ватиканској политици нов правац дала. Јесу ли пак наде католичкијех народа збиља оправдане, и хоће ли Лав ХШ оставити у историји име онога понтифика, који је измијенио стољетну напинску политику и развргао онај кобни савез између Петра и Цозара, с којега сj народи толико страдали — то ће моћи да просуде тек будући нараштаји. Ми можемо само још једном констатовати како јо велики Галилеј право имао, кад је пред римском куријом тврдио да се свијет креће. Заиста, данас као и онда, згодно је довикнути: Eppur si lnuove ! Истога дана. По ручку, ишли смо да гледамо градску ппнакотеку, која по својој важности спада међу прве у Италији. Уређена је врло подесно; таман за путнике, којима је, као и мени, развој религиозног сликарства у Италији познат само по књигама. У првој су сали зачетници, из XIII и XIV вијека: Lorenzetti, Matteo da Siena, Fra Margaritone d’ Arezzo; затим долази pac-