Дело

113 ПУТНИЧКИХ УСИОМКНА 0 ДУБРОВНИКУ 31 своје Физичке и умне силе тако сјајно, да се у трговачким одношајима такмичила с нрвим европејским државама оиога времена, а бјеше наткрилила готово све у моралној углађености.м На једном месту у Revue des Deux Mondes читамо ово: «Становници Дубровникасу добродушни и нрости. Сежак је радан, поштен и побожан, проводн свој живот нешто у бродарењу а нешто у обрађивању замње, и нење се до таквог ■степена складностн и углађености, да му се у томе погледу не могу приблпжити сељаци ни једпе друге земње. Град нам тај нуди призор, коме нема иа далеко равна..,. Тако красна природа будн у овом народу најузвпшеније мнсли... Ваздух, сунце и зеленпло заносе га, и на њему се oceha срећни утицај благостања”. «Што да речемо о Дубровнпку, пише гроф Франо Борели. којн је, прптешњен између отоманског варварства и млетачке зависти, умео да сачува своју незавнсност и просвету, и себи створио иолитичку, књижевну и трговачку историју, која бн служила иа част најпросвећенијим народима Европе”. Чувени Томазео пише : „Дубровник је једини град, који је у исто време неговао три језика. Италијанскоме је Дубровчанин био тако вешт, да га је боње говорио но што се говори у многим градовима саме Италије ; знао је тако српски (словински) да је образовао нарочиту дубровачку књижевност; у латннскоме су пак Дубровчани билн тако на гласу, да је Дубровник у једно време имао више чувених, светских писаца и научника. но сва Игалија укупно. Да иостане генијем — Дубровчанину није било иотребно да се удаљава из своје отаџбине; било му је довољно да се угледа на своје старије и да пде њиховим стопама” Да прелаз к опадању,— јер вп сви знате, да Дубровник на жалост одавна није оно што је негда бно, — односно да његову ггропаст оцртамо речима баронпце Дирингфелд „Дубровника нестаде, вели она Не сруши се, но се мало ио мало угаси. Пнак je себе иадживео, и сада се још светли у своме маузолеју. који се издиже изнад сурог стења па вазда узбурканоме мору. — Море и хридп остају вазда пети, али Дубровник није вишо што је некад био. Зидови га његови окружују као и пре; камење не умире, али је Дубровннк умр о. Нема више потребе за заштпту, јер он нема више непријате.ва. У тишинп својих