Дело

II Р II Ј А Т Е Љ У

Снивајући срећу о љубавном браку Beh сам стиг’о близу и жељно сам чеко, Но као да сабља зазвеча у мраку И до мене стиже шаиутање неко... Пријатељу драги, ево шта се збило : На вратпма она стајала је с њиме, И њезино тјело пунано и мнло Дрхтало је чпсто од љубавне плиме. Шаптали су нешто, — Бог бн знао шта су Ја сам мало наглув па не чујем свашто — А он својом руком држ о је ио насу И с пољупцем слатким с њоме се опрашт?о. 0, дивна је била к’о круна од злата! А и он је био момак врло зоран, А ја, — шта би друго ? — прођем испред врата II учгнво речем : „слуга сам покоран“. То је тако прошло ; посље два, три дана Ето ти ми писма од љубави моје, Артија је била сузам’ покапана А на њојзи слова још сузнпја стоје, За њ у писму вели у тужноме тону : Да ј пријатељ њени родитеља, и то Да је он случајно баш у вече ону Свратио се мало и за маму пит’о. Пнсмо је велико и у њему хрпа! Вели, да је вазда за мном срце креће, И тужна је, каже, и бледа к’о крпа Те ако не дођем да живетп неће. Но. то није тако, мнлом Богу хвала ! Она се и сада међу живе броји, Добра је и блага н крви би дала То љубазност њена на цијени стоји. . Ја сам oct’o миран, јер догађај овн У модерном правцу .сљедио је смерно,