Дело

4 Д Е Л 0 Госпођице лепе баш су оне много Одмакле од први преходница своји, Спољашњег се вида придржају строго Те по правилима све на њима стоји. Смјерно носе главу и проходе круто, Застиде се здраво и оборе очи, А да не би когод посумњао у то На. лицу им боја истину свједочи. У љубав им нико не смије да сумња Пуно им је од ње и срце и груди. Паметне су, мудре и бистрога умља Што у мени чисто усхићење буди. Причаћу ти, друже, кад љубав наведо, У љубавни пожар падао сам и ја, .Бубио сам једно милокрвно чедо Што јој густа коса као злато сија. У очима њеним гледао сам небо, Она ми је била од живота веће, Славио сам судбу, више нисам требо Нити благослова нити љуцке среће. У вечери касне, кад вјетрићи носе Мириси од цвјећа са поља и горе, Мплов’о сам њене раснлетене косе II шаптао с њоме све до саме зоре. II дани су теклп и љубав је расла, У њој пије било осјеке и плимо, II од сваке сумње душа ми се спасла I о ја бијах блажен и нреблажен тиме. II вечсри једне, у јесен је било Крен о сам се драгој пун љубавне силег На земљу се бјеше доста магле свило II у магли бјеше кућа моје миле.