Дело

ИЗ МОЈИХ УСПОМЕНА ii. с а и: Упознасмо се на университоту.. Први пут сам га видео код једног мог пријатеља, његовог скорашњег познаника. Тад му је било 21 година. На том првом састанку није учинио Бог зна какав утисак на мене, ма да је бпо симпатичне спољашности. Мало је говорио, и кад нас је пријатењ нредставпо једног другоме, пзгледао је врло хладан, нндиФерентан, а што је мени у првп мах личило чак на неучтивост. Али доцније, што сам га чеш he виђао и боље познавао све сам га впше волео, па како и њему није моје друштво бнло досадно, то смо се често састајали а после кратка времена постали тако рећи нераздвојни. Био је кротке нарави; мпрног, уздржњивог темпераменга; један од оних ретких младића којн и у најватренијој дискусији не умеју да увреде, а због чега све га је наше друштво волело. Волели су га чак и они бујни, нервознн, од којих гу га неки назнвали млакоњом а то с тога, што их је његова мирноћа обезоружавала. Само, јест, и код њега је било једно само, патио је од једне болести, која у колико је била ретка за његове године, у толико је била још ређа у његовом друшгву, — био је сујеверан. Веровао је у снове; бојао се броја 13 толико, да је чак избегавао да се, читајућп какву књнгу, задржи на 13. страни, а већ да седне за сто за којим бп било њих трпнајест, то ннкако. Па онда, веровао је да је уторник његов несрећан дан н то, како ће и умретн једн г уторннка, и тога дана ннје пре