Дело

Д Е Л 0 „Прерано!* цвили сва ова књига, Ал' то је теби девета брпга, ((Прерано” пама, ал’ теби „стига* Тн си пребол’о све људске страсти, Ти сн riperop’o земаљске сласти, Бол и милину, јунаштво, страву, .Бубав н вино п српску славу, Дољубак’о си, доппвничио, Докосовао, досливннчио, Над нама летиш диван н чио, Iinje ти стало, сенко нам драга, Што те славимо — за врућа трага. Уз ове стпхове примпли смо ово писмо : Госкодине Уредниче, Ова је песма бнла намењена „Споменици“ о нок. Војнславу Ј. Ллпћу. Натппсна реч Прерано узета је из познва Одбора за ту „Споменицу“ где се на впше места спомиње „прерано преминули песник. “ Одбор је ту песму одбио, ал’ је био тако добар пами је вратио рукоппс. Питаћете с разлогом, зашто вам шаљем ту одбнјеницу? Прво и прво што немам друге, а ви сте ме тако лено замолнлн, да вам што пошљем, да бн ми жао бпло учинити с вама оно, шго је Одор за Војислављеву „Сноменицу“ учинио са мном, тј. одбити вас. A друго — илн унраво прво — да видите како сам излапно. Пзлапно! Сграшна реч ! Пук СгеФ. Караџић у свом „Рјечнику“ овако је разумева : Пзлапити, пим V. р. f. 1) verriecheu, ftigere, cf. извјетЈШГн : немојтс да вам внно излааи. 2) (у Србији) каже се за човјска, н. пр. који v старостн ностаие слаба разума, schvinđen evanesco. Вар само у Србији V (Благо тебн, Вуче, кад су у твоје вријеме људи излапљпвали само у Србији!) Сад се тај благослов, као н многи другп, нз мајке Србнје 1>асп])Остранпо ио цјеломе Српству, ut figura docet. Пма ли што страшнијо него кад човек излапи, а ннје још сасвнм ни остарно. Па још кад иомнслим, да има људп, који н{>ежнве 90 годнна иа ннкад нс нзлапе. Пије пријатно ни полудетп. Али манигац може да је у себи најсрећнпји човек, само га је жалост гледати. Алн излаинти, па знати да У КЈпшедолу, на Усекованије 1894.