Дело

538 Д Е Л 0 моја. Алп ја нпсам нп вољан нн доколан да се нуштам кроза тамне лавиринте г. Н-евих побуда или — пожуда, нити мпслим да је то потребно за ствар. Толико о испаду г. Н. на Срп. Краљ. Академпју, а сад нека мп допусти да нређем на себе и на свој рад у љојзн. Ово је — г. Н. ће то знатп — мој други рад у њојзп, да не помпњем оне, којп су се, с одобрењем п без одобрења г. Н-ева иерподично појављивали у „Годпшњацпма“. Првп рад мој, „Поглед на драмску литературу о Косовуи срећно се провукао у књпжевност, јер тада још не беше „Прегледа“ г. Н ева; OBai други, „Поглед на индиску драмуи бпо је тако срећан да привуче на себе наклону нажњу г. Н-еву п да се мало закачи о скромне ступце „Срп. Прегледа“. — Дакле, као што видпмо : драма па драма; драма у Србпна, па драма у Инда. То је дошло просто отуд, што се ја, грешан, у слободним часовпма својпм бавим драмом без мало толпко година, колико је г. Н. стар п за то време пмао сам кад стићп до Индије. Да је моје путовање по Индији узрок што сам „узео“ тај предмет за академску расправу, овај бп морао бити ирви на реду јер су тада успомене на Индију биле свежије у мојој паметп. Не, г. Н. може ми веровати, да бп ова расправа дошла на ред, све да Индије нпкад нп вндео нисам. Доказ је томе, што се у тексту те расправе ни словцем не помпњу моја путовања, нити би она могла чпм утпцатп на њу. Данашњи Индн најмање што знају о својој минулој уметнпчкој драми ! Што сам у Индији видео, то сам казао у својпм путнпм писмима. Да ли је то, шго сам казао „забавно“, пма да решп чпталачка публика а можда је то већ и решила, а онпма којп полазе на чптање с г. Н-евом скепсом „да то не мора бити ни тачно нн истпннто“ разуме се не може бпти нп „забавно“. Оно пак, што сам о Индијн научио, могао сам тако добро научптп п у Мокром Лугу, — шта више још боље, jep море п тропска жега нису баш погодни за студију. Видимо, дакле, на каквим ногама стојн г. Н-ево „уверењеи да не би сам бпо „узео“ такав предмет, да нисам „нровео внше година у оној древној „земљи“, о којој се обпчно „узимље“ да je колевка нашег нндо — „европског“ нлемена“. Г. Н-у, — узгред — будн речено, — као да је мила реч то „узпмање“ ; па ће ми, јемачно, опростпти, ако се и сам послужим њоме, да одузмем мало од његова, одпста, прпмерна самопоуздања. У даљем — бележењу своме г. Н. вели, да моја рчсправа нпје академска што не знам „санскрпта“. Ову сумарну оцену ваља мн иоделитп на двоје па иснптати сваки део њезпн понаособ. Hajnpe ћемо да впднмо, шта је то академска расправа, на ћемо се за тим потрудити да исппгамо : колико је моје незнање „санскрита“ могло утицати на њу. Мислпм да нећу иреварити нп себе нп г. Н-а, ако речем, да се од сваке академске расправе иште, да унесе у област науке илп уметности што ново, незнано, или бар да попунн знано нечпм новпм, незна-