Дело

* ★ * По каљавом друму тешка кола јуре, Немилосни возар ни застат’ им не да ; Покрај плашна света тужном гробл>у журе, Са теретом лаким покојника бледа. Још један анђелак... невинашце мало... Отрже га самрт са мајчина крила, А тек јој је скоро мож’да ногом стало, Тек му уста првом : мама ! прозборила. Безбрижно, невино животу се н&да, Будућност се светла на њег’ осмехива ; Па ни два-три лета — све је пало сада, Да у хладном гробу са њиме почива. Као зрачак бледи из облака густи, Веселом се дому насмешило мило .. И веће му осмеј изумро на усти, Разорена већ га тузи. оставило. Нити пратње има, нити звона брује Не дадоше ником да га гробу прати. Тек пролазник који смерно застајкује И очију сузних шешира се лати.. А на кућнем прагу изпијена, бледа, Без даха, без суза јоште стоји мати, Укочено, нбмо за колима гледа И кроз сумрак тавни погледом их прати

Београд, 30—1 — 96. ;т. ЈА. јЛуковии