Дело

Д Е Л () 276 нојевића већ се зна да он најбол.е игра комичне старце. Снотн је за њега као поручен. — Подела осталих мањих улога била je добра, само што једна од оне две знаменпте жене није ирнказана онако како треба. ДевоЈчица Херијета мора се играти много боље него што је ту улогу пграла... имена на сграну! Од како је нашу нозорницу напустила г-ђнца Ђуришићева (г-ђа Милојевићка) у нашој труии нема уметнице за напвне улоге. Штета је што је краљевско српско позориште остало без глумице за тако лепе улоге. Ако наше, српско нозоришге не може доћи до добрих снага за ову врсту, не знамо које може. Г-ђица Иавлица има п дара и воље, алн ће она иосле дужега вежбања нзвесно прећи на озбнљнпје улоге. Једна ночетница, која се у својој првој улозн показала одлична, није још ангажована. Она је u слободна и лепа, а нма и умиљат гдас. То је г-ђпца Миљковпћева. Режија г. Дннуловића била је врло добра. JVK јС. д. Четнри жене под једним кровом. Комедија у три чина, написао Паоло Ђакомети, превео с талпјанског Мих. ДобриК. (Приказано у Београду први иут YL_ Фебруапа 1896.) Армандо са својом женом Ермелином и Ђорђе са својом женом Аделом, добри пријатељи u нрпјатељице, хоће из сувишне узајамне љубави да живе заједно, да буду као једпа кућа. Обе госпође имају свака своју собарицу, u ако сабереге женскп иол, излази доиста да су четири иод једним кровом. Четири жене : две младе госпође младих мужева, своје по љубави која. пх је зблпжавала, а туђе по женским слабостима: каирису, љубомори и моди : за тим две собарице са малим васиптањем и са великим језиком ! Его такви елементи треба да одржавају једну кућу и да створе везу, која ће везати срца за срца. А душа, једна општа душа, треба да буде старац Бјађио, стриц Армандов, којп би у заједнпчком животу давао разумне савете п наклоне љубави и који би благошћу својом стпшавао жестпне младе крви u пргавост младпх iipuрода. Кад би тако било, јаој нама, не би било шале ; али је срећом Бјађио страшан женомрзац, који држи да кад се две женске састану морају правиги илегке н пакости, на ирема томе, н да од новог заједничког живота не може бпти нингга. Он мпсли да су све женске као оне две кз некадашњег иородичног круга, да су све Гергруде и Варваре, од прилике као што је онај енглески путоиисац казао, да су све жене у Немачкој риђе п да се све зову Еме. Дакле то његово негодовањс већ нрелази у иесимизам. Није то песимпзам, да се послужимо је дном туђом одредбом, онај осећајнп Вергерове епохе, нптп нолитички лорда Бајрна, нити ФилосоФСки-историјски Шоннхауера, ни материјалистички Ноле, ни еексуалнн Стриндберга, ни социјалнп Толстога и Хауитмана, нп декадепц-иесимизам пндпвпдуалитета fin de sii'clo. То је-