Дело

ПОЗОРИШНИ НРЕГЛЕД 277 нека нарочита ннанса песимизма, којом су обдарени женомрсци, а нарочито ако су онп још и старци. Па кад видите једно такво градиво, коме је и сам наслов већ у неколпко Tendenzverrather, ви онда држите као ноуздано, да ће бити огромна русваја, читав низ смешних и занимљивих еиизода од судара разних темперамената, разних навика, ситних ћуди, лаке крви u живаца женских. Bu већ замишљате како ће се јадни Бјађио провести као онај Јона, који је проживео три дана и три ноћи у утроби китовој. Али што би збиља било захвалном темом и што би исиало за руком вештом и даровитом драматичару, није родило обилатим успехом код Ђакометиа. Код њега вам пада у очи да су ови судари, које гема нуди, представљени необично једноставно, без заплета и ситуација, оделито по чиновнма, без јединства или заједнице. Први чии има своје мршаве експозе, утврђену намеру да се живи заједничким животом, у заснови нове породице. Други чин пзноси вам тај живот после три месеца, живот у коме лепе половине букте љубомором на мужеве своје због неке клијенткиње и неке иевачице, раније везе из греха младости. У истоме се чину развио и заплег и расплег н крај његов доноси помирење и обавештење младих парова. Трећи чин има нешто сасвим друго. У њему љубомора нрелази на друго земљиште и креће се у кругу ове новостворене нородице. У завршетку истог чина, дакле завршетком драме, изводи се јасна ствар, која казује, да љубомори нема места, али у исто време утврђује жељу да се прекине са заједничким животом. И тако угину њихова заједничка љубав и ирисно прпјатељство, а Пајрон би још додао. као оно цвеће,. које граје само један дан. У ог.ој, овако раскомаданрј комедији, видите одмах да нема целине^ видите две, три бинске слике, које могу бити и допадљиве и добре, али које не оличавају драмску радњу нити чине драмску целину. Примећује се, до душе, да je писац запазио извесне слабе женске стране, јасног и одређеног облика, оне које непрестано сипају уље у ватру раздора и које, као по неком нагону. уносе многе горчине у породично задовољство. Он их је добро копирао и испуњујући њима драму, дао јој пријатну драж. Комична страна у драми, која у главном потиче из недоп}'штене ирисности међу госиодарима и слугама, није особито јака. Она често подсети и на друге комедије, те према томе гогово постаје шаблонска. Ипак, при свем том, има добар извор духовнте речн н свежег хумора. Г. РајковиК (Бјађио), стари госнодин Рајковић, увек је у својој моћи, кад игра смешне и оригиналне старачке типове. Он је особењака Бјађпа одиграо тако изврсно, озбиљно-комично, чисто. одређено н приредно Он је дао душу комедији и оживео свежином игре, да се ja нећу ни минуте устезати да потврдим његов општи успех и симиатију код посматралаца тога вечера. Дело IX 18