Дело

Л Е Л 0 288 и најзанесеније шовинисте бугарске нс нолаичру никаква права. Унитајте ма којега Бугарнна, нма ли Бугара у санџацима, рецимо, призренском и нећском, уверени смо да ће вам рећи: нема. Дотле не доииру њихове нретензије: они се задово.вавају тпме, што својој народности присвајају ираво на скопски санџак. Да видиме, шта о томе всли салнаме за ко■совски внлајет: не ћемо наводити све податке, него само иодатке за санџаке: сконски, на који Бугари полажу искључиво араво, н нећски, на који нн највеће шовпнисте бугарске не полажу нпкаква ирава. Банимљиво је, да по овом истом салнаме-у у нризренском санџаку нема Орба баш у оним казама у којима ни Бугари не сумњају да их пма (Призрен н 1’оговац): а има их у доста знатном броју у казама, у којима Бугари тврде да Срба нема (у Гостиварској кази има 4404, а у Тетовској — 5576 душа). Но ово мало података, што их извукосмо из носледњега салнаме-а за косовски вилајет, сваки се може уверити, како су они непоуздани нарочиго у питању о народности становништва. Бројеви пак који се у њима износе једва ако су прпближнн истинском бројном стању становнпштва. II кад то стојн црно на бело и за свакога Јасно као дан, није ли онда потпуао оправдана сумња у сваку радњу која се на њих наслања? Нисмо ми ове бројеве иснисивали, да њима докажемо непоузданост података које пружају вилајетски салнаме-и, него да укажемоједан важан извор оним заблудама, које се данас путем штампе шире о Маћедонији по Европи. Кад хоће да нотру основаност нашим претенсијама на један део Маћедонпје, бугарске се публицисте обично иознвају на стране иутнике, а неће да воде рачуна о начину како н о извору одакле онп црпу евоја обавешгења, из којих по том склапају чптаве „студије“. ПГго то гако раде нублицпсте кова г. В. В. ии по јада: онн друкчије и пе умеју радити. Али има не може бити нраво, кад видимо датакорадн један Матов, који зна, уверени смо, ирошлост народа на Балканском Полуострву и од којега смо у нраву тражиги шире погледе на питање тако судбоносно п но Србе и но Бугаре Ако другн не знају или неће да знају. он зна и мора да зна, чему Бугари имају да захвале за успехе који су им толико памет занели, да мисле е имају права оспоравати свако право нашим тежњама да видимо обезбеђене националне u нросветне интересе онога дела словенскога становништва у Маћедонијп, који се осећа да је српскога рода. У ранијим нашим „Прегледима бугар. листова“ мн смо јасно обележили своје гледиште о овоме спору. показавши том приликом доста попустљивости у интересу сиоразума, који је потребан колико нама, голико и Бугарима. Нмамо разлога претпостављати, да г. Магову није остало ненознато наше мишљење и жао нам је, што је увек, кад год би повео реч о маћедонском питању, тражио начина да избегне најважнију страну у овом сиору, хватајући се ситннца и споредносгш У последњем свом чланку 7,Ма(1сдонија ирема чајновијим књижевним вестима,“ штамианим у последњој књизи „Бклгар. Пр1,гледа“ за прошлу годину (стр. 52—73), узео је доказивати, нрема томе што