Дело

КРИТИКА II БИБДШОГРАФИЈА оОЗ. коме би други, јамачно, могли исихолошко-патолошке етудије нинити. То је српски Норман, који је од енглескога у толико горп и црњи што нанојен u утучен немачко-мађарским ронством, врши српском руком и кријући се оно што чини енглески Норман као странац и јавно, барем свему свету на видику, п то на тако перфидан начин да многе можеда збуни и перфидност своју сакрије. Поред тешких ирилика у којима се данао српски народ налази у свима крајевима где живи, и које тешко притискују његов дух и његову снагу, само се тиме може објаснити што су неки листовн ову погану књигу примили као израз патриогскога бола ii дали јој место које јрј не приликује. Нначе би га нојава била жалостан знак. Ппсац нити је глун, нити је старац, и ако нам се као старац приказује. Он је но неку н неку ману добро уочио, али нити ју је објаснио како ваља нити јој праву вредност и место одредио. II то што нпје учинио, мучно да је свуда било из незнања, ма да нам је писац на много места и незпање сврје засведочио. Писац је, рекли бисмо, докгор медицине, јер свуда у књизи врло много говорн као доктор. Да ли је у својрј струци нечен не можемо судиги; али да му медецина на овом пољу нншта није користила, го је за нас јасно. У осталом теме које писац додирује и расправља ништа и немају посла с медецином, н он није ни први ни последњи који се показао шарлатан и незналица кад је из круга своје спреме и студнја изашао. Кретање друштва и живот народа и сувише су комиликовани појави, да би се медецинским рецептима и л,удском физиологијом и пагологијом моглн испитивати и обЈашњавати. II други много јачега калибра умови, који су то покушавали, нису били у том срећни. Није чудо што боље среће није био ни наш сгарац А. С. Чудо је само како је он смео и наилазити на то поље. Али, по ономе што нацред рекосмо, није ни то за чуђење. Он је имао задатак један да извршн, и — он га је извршио... # Наш старац своја „Физнолошко-натолошка^ испитивања иочиње јошод Неманића. До Душана, или управо до смрти његове, све је било добро „Али злим удеоом једног човека — смрћу Душановом — застаде заукана еила срнског живља: ал не само то, већ се она одмах комадати и распадати поче, јер српство не беше тада кадро на новршину да избацп још једног човека снажне Душанове руке, која би дивергентне снаге српског соја у целину збилаА Дође, најзад, и тужно Косово... „и сриство паде у всћ готов гроб, што су му синови његови сами ископали“. За логику Физиолога, наставља наш старац А. С., сумње нема да је српској самосталности већ давно пре тога одзвоннло: u да је Косово само видљпви знак унутарње немоћи српске, jep је тај народ према целини његовог живља бројно далеко мањем ал дисциплинираном непријатељу — Турцима нодлегао. А у борби за опстанак, и најмања нијанса својстава на боље, напредније — битку решава !“