Дело

ТРУБАДУР ИЗ ЗБИРКЕ „КЊИГА О ЉУБАВИ* I. Одјвкни, песмо моја, подобно гласу буре, Подобно страсти мојој, која их вечно прати, Ил’ јекни тужним звуком, к’о живот кад се гаси, И самрт види страшиу и јеца с гробни врати. Трократно пута јекни ! И ви се миром ноћи, Потреси мирис нежни и ваздух овај плави, И чуће песму моју царица срца мога, И звонку лиру моју, што њене чари слави... Занећу душу нежну, шкрипнуће прозор тада, И чућу речи хвале из слатких уста њенњ; И док се буде вила последња песма моја, Лаворов венац с двора бациће она мени. II.II. 0, вечне славе моје, што сада презрен лежиш, Тебе сам само снив’о у добу снова рани. И тада срећан бејах и јекну песма моја, K’o песма младе тице кад мајски сину дани. Пев’о сам песме цвећу, звездама, њупкој зори, Пев’о сам живот мили и младост раја део; И чу се име моје и сама слава стиже, И ја сам напред хито к’о небу op’o смео. Ал’ кад пред тебе ступих да певам песме, драга, Задрхта душа моја, а срце плану јаче; Дело IX 22