Дело

338

Д Е Д 0 И док сам збуњен стај о, занесен чаром неба, Из руку лира паде и јекну k'o да плаче. III. И ја сам бег’о после. Ber’o сам у свет дањни, Пред срцем бегах својим, да нађем само мира. Ал’ све је заман било. Ти беше са мном свуда, И само чари твоје слављаше моја лира. У сјају дана рујна тебе сам, драга, глед’о, 0 теби снове вно, под сенком ноћни крили; Из срца чупам стрелу, а рана јаче боле, Од тебе бегам даље, а срце више цвили. А кад се песми предам да певам љубав своју, И јекне верна лира од буре мојих јада, Од свуда пљесак грми, и мени венци лете, А ја се горко смешим и суза тихо пада. IV. И презрех љубав своју, и бацих лиру драгу, И прогнах жуди смртне и варку пусте маште, И покри риза црна песника твога, драга, И покри јаде моје, и моје снове таште... Наслоњен на стуб хладни, топле сам молбе вио, И душом Богу предан, тражио срцу моћи ; И поче прошлост моја да пада и да бледи, K’o светлост сјајних зрака у крилу тамне ноћи. Ал’ плану срце с нова. И неста вере моје, И збацих ризу црну, која ме сравни с гробом, И узех лиру драгу, и опет у свет одох, И дођох теби, драга, да умрем ту, пред тобом. V. Маших се звезде дивне, што није моја била, И срушен падох доле, к’о с неба op’o смели; Ал’ опет звезда ова у груди моји блиста, И сјаће зраком рајским кроз мрачни живот цели. . Властелко, душо моја, слушаш ли тугу моју,