Дело

0 МЕТоУНАРОДНИМ ТЕЧАЈИМА МЕНИЧНИМ 423 давство н влада ништа друго нису урадили до што су дали могућност да се плаћања и у злату врше. Ако, дакле, једна земља хоће и може да чека, док љено становништво, њено богаство и, према томе, иотреба у циркулационим средствима толико ојачају да поред ранијих несмањених Фидуцијерних новчаних знакова (новац који се на веру прима, а нема своју унутрашњу вредност, или му је она мала према номиналној) може примити у се злато, онда се, одиста, може ослонити на природни развитак, увек под претпоставком да се законодав> ство постарало да злато постане новац. Али ако једна земља неће и не може толико да чека, то је њена ствар а не ствар прнроднога развитка, да сувишак Фидуцијерних циркулационих средстава, односно лошега новца, који притоку злата смета, из саобраћаја уклони. Јер природа истина може потребу за новчаним знаковима повећавати, али она не може њихову количину кад је она већ ту смањити, у колико су та циркулациона средства Фидуцијерне природе. Друго што очекивати значи природном развитку придавати снагу или моћ да он сам фидуцијерне новчане знакове размењује за метал, другим речима значи захтевати од природе саме да она уништи, т. ј. исплати државни дуг; јер папирни новац не може на страну одићи, он се мора исплатити, ако се хоће његова количина да смањи. И у толико се, дакле, ако се хоће оптицај злата на место папирнога, и лошега новца, мора оно вештачки у саобраћај увести, т. ј. вољном или свесном радњом дотичне државе. «Кад су, пак, обе ове погодбе ту, т. ј. кад је злато добило законску моћ плаћања и кад је рђав новац, ако га је дотле било, повучен, онда, свакојако, не треба више никаквих вештачких средстава да се циркулација злата утврди; онда иде, даље, ствар сама од себе, и ствар је природног економског развитка да га све више умножава. .. Закон о новцу и уклањање рђавога новца из саобраћаја ствар је, дакле, законодавства и владе, а све је друго најбоље оставити самом природном развитку. «Али, чудновато, они који се позивају на природни развитак, закључују из тога са свим противно ономе што тај природан развитак неодољиво захтева; они хоће природу да претворе у занат, а свој сопствени посао да оставе «природном