Дело

430

д Е д о — Романе слабо читам, али имам неколико који су и добри п доста вреде Приђе стелажу и извуче један : — Qui si sana, од Шпилхагна, чуо сам за тај роман, баш ћу га пажљиво прочитати. Он не рече ни речи. Ћутао је. Видео сам да је хтео да ми каже нешто, па или није хтео или ваљада није могао. Изидох му из собе и одох у своју. Тај први дуб.ви упечатак, који сам стекао овим састанком, уверио ме у ономе, што сам и пре мислио о њему. Знао сам да је младић начитан, добро образован, па ипак оно његово весело понашање и кад не треба, губило је много од његове вредности. Да ли је могуће да му то дуго читање није донело нп мало озбиљности, које је требало, и нрема самим годинама његовим, да буде. Тада нисам ни мислио да треба дубље да уђем у испитивање његове душе. Не познајући га добро ни у садашњости, не знајући му нп трунку од прошлости, нисам ни могао имати какво друго мишл:>ење о њему , него шго је оно било. Најзад сам мислио да му ie таква сама природа, јер има и стараца врло детињастих. Дани су мирним током пролазили. После суморне мрачне јессни настугшли су снежни, зимски дани. Више сам седео код куће но излазио. Стана по мало кашље, и тако ме неки пут узнемири. Али то није ништа. Шго се тиче Павла, он слабији бива. Опазио сам да врло мало излази из куће и да више ради. Али то није обичан рид. Радим ја а видео сам да раде и други. Но његов рад је био сувишан. Већ од седам сата у вече он је за својим столом, натрпаннм књигама. Дође и пола ноћи он још седи. Чита, непрестано чита. По некп пут кад се задржим код каквога друга, иа дођем доцкан кући, после пола ноћи, ја видим да он још седи. То je сувишан рад према његовим годинама. Једне декембарске ноћи задржао сам се дуго код једнога пријатеља. Било је два сата после по ноћи, кад се вратих кући. Ушао сам у двориште и опазих да лампа још светли у собп Павловој. Два сата зимске ноћи нрошло и он још седи. Нека моментана жеља нагони ме да кроз ирозор, који није бпо добро скривен завесом, погледам у собу. Сагнем главу и загледах се.